Црквени дисиденти успешно обављају ђавољи задатак

Црквени дисиденти су постојали у сва времена – они који су вечито незадовољни црквеним поретком или нередом, који због тога осуђују свештеноначалије, критикују свештенослужитеље и с презиром се односе према неуким и грубим парохијанима, којих је такође увек било.

У првим вековима хришћанства појавила су се читава гностичка учења такозваних катара који су ујединили неколико јеретичких струја. Катари води порекло од грчког придева „чист“. Реч „катари“ пре свега служи као заједничка одлика различитих јеретика (гностици-манихејци, монтанисти, новацијани, павликијанци, богумили, албигојци и др.). И они су сматрали себе бољима и чистијима од представника званичне Цркве.

Учење катара, које садржи елементе дуалистичке јереси (добро и зло су два равноправна начела) је највећу популарност уживало у периодима моралног пада Цркве, зато се врхунац ширења различитих секти „чистих“ може запазити у средњовековној Католичкој цркви у читавој западној Европи (нарочито у Француској – покрет албигојаца у XII-XIII веку) и у Енглеској.

Данашњи „катари“ се од старих разликују, као прво, по томе што не прекорачују границе православног учења – код њих нема никаквог дуализма и осталих гностичких фантазија, а као друго, не теже нарочито ка томе да буду „чисти“. Али зато стално пазе на чистоту оних који по њиховом мишљењу треба да представљају Христову Цркву пошто су удови Христовог Тела.

Сматрајући да постоји јаз између напорочног и светог Главе – Христа – и грешног и прљавог тела – хришћана (у руској варијанти је то РПЦ) савремени катари делују исто као што су јеретици и расколници поступали у сва времена – уместо да на личном примеру покажу одраз Христа и да тако сведоче спољашњима светост и истинитост хришћанске вере, они под различитим изговорима одлазе из „прљава цркве“, од „развраћених јерарха“, „шкртих попова“ и „примитивно православних верника“.

Али што је најзанимљивије и што се разликује од свега онога што се раније дешавало – они не одлазе далеко ван Цркве, а понекад је уопште ни не напуштају, и користећи модерна средства за комуникацију, поливају Цркву помијама.

Сву ову прљавштину, која се базира на неколико истинитих чињеница и клевети, световни либерални медији шире на све стране као да користе вентилатор. Негодујући против подле тактике совјетских специјалних служби која је 1970-их година поставила себи за циљ да уништава Цркву изнутра, данашњи дисиденти овај ђавољи задатак обављају много успешније.

Средњовековни црквени дисидентски покрет се после дуготрајних ратова са званичним Римом на крају претворио у Реформацију, која је Запад поделила на католицизам и протестантизам. Занимљиво је да се протестантизам, који је на почетку декларисао строге моралне принципе у својој доктрини, у савременом свету изродио у подругљив подсмех првобитном себи.

Кад би Лутер устао из гроба сигурно би анатемисао данашње гејеве-свештенике, лезбејке-бискупе, истополне бракове и остале либералне гадости које брзо продиру управо у протестантске деноминације. За шта су се заправо тако јаросно сто година (узимамо за почетак Шмалкалденски рат 1546. г. до Вестфалског мира 1648. г.) борили „чисти“ протестанти с „палим“ католицима ако су 350 година у доктрину своје веронауке увели све оне саблазни и моралне пороке које су се католици ипак трудили да чине тајно (ако не рачунамо омражене личности попут папе Александра VI Борџије)?

Одавно је познато да за Цркву која се бори много веће искушење представља дуготрајни мир него сва времена прогона. Управо у мирно време, за које се људи у црквама моле на сваком богослужењу и које милосрдни Господ дарује онима који се моле, претвара хришћане у раслабљене и млаке.

Још је старогрчки философ Платон у својој „Држави“ изрекао тачну мисао која је постала афоризам: „Снажни људи стварају добра времена. Добра времена рађају слабе људе. Слаби људи стварају тешка времена.“ Ми данас живимо у мирно доба и само безумник може пожелети рат и прогоне како би се црквени организам очистио од моралне губе која је најзаразнија и најопаснија у условима стаклене баште.

Кад би енергија „катара“ и старих и савремених, била усмерена заиста на сопствено очишћење и усавршавање, а не на осуђивање људи из околине, не би била потребна Божија интервенција путем друштвених потреса, природних катаклизми и ратова за исправљање заблуделог човечанства. Међутим, дисиденти, без обзира на своју привидну смелост и снагу, представљају пример слабих људи који стварају тешка времена.

Храброст је победити грех у самом себи, смелост је живети међу грешницима не осуђујући их и пружати им пример на који би могли да се угледају.