Дацјуков гол против глобализма

У Русији све тежи томе да изађе из свог корита, из функционално одређених граница. По узору на Јевтушенково „у Русији је песник више од песника“. По аналогији, и војно лице је више него војно лице. А спортиста? И он је више од самог себе. Спортиста је у Русији, браћо, више него спортиста. Наравно, ако се ради о врхунским спортистима. Они су лидери у јавном мњењу и учесници у добротворним акцијама. Они су идоли омладине. Они су, као Валујев или Карелин, посланици и законодавци. У најгорем случају, као Кокорин и Мамајев ипак привлаче пажњу друштва као личности и налазе се на насловним странама новина. Недавно је Павел Дацјук, један од 100 најбољих хојекаша НХЛ, звезда „Детроита“, некадашњи, а и садашњи понос и дика петербуршког „СКА“, сликовито речено прекорачио границе леденог терена и истакао се политичком активношћу.

Може се рећи да је пуцао на гол из незгодне позиције.

Отворено се обратио Путину којег је раније називао „капитеном Русије“. У обраћању је чувени ветеран замолио председника да укине амандмане закона „О индивидуалној евиденцији у систему обавезног пензијског осигурања“. По овом амандману папир на којем се наводи обавезни матични број треба буде замењен електронским бројем који постаје кључ за све индивидуалне податке о грађанину. Дацјук сматра да на такав начин човекови лично подаци могу доспети у руке злонамерних људи, што ће изазвати ограничавање личних права и слобода. У овоме постоји опасност по друштво, сматра Павел. У суштини, ради се о забринутости, пре свега верника, да ће постати претерано изложени посматрању и управљању са стране, што ће опет оваплотити најгоре прогнозе и предсказања о приближавању „врлог новог света“ (читај – апокалпитичке слике света пре његовог краја).

Неки медији само пишу о овој чињеници не цитирајући писмо у потпуности. А неки поступају поштеније и цитирају оне редове из писма у којима хокејаш себе назива православним хришћанином и повезује своју забринутост са хришћанским погледом на свет. Управо то је моменат који бих желео да нагласим.

Хришћани су одавно логично забринути због тога што глобализовани свет са својим предностима слободног протока информација, људи и капитала истовремено доноси посебне опасности којих никад пре није било у историји човечанства. Наводно си слободан. Путуј куда хоћеш, читај и слушај шта хоћеш. Али си истовремено увек на ланцу. Чим кренеш узводно, чим узбуркаш безличну власт својим грађанским ставом, одмах постајеш незаштићена јединица у рукама државне (или недржавне) машине. Твоје кретање је као на длану, као и куповина, преписка и цео лични свет. Слаб си и незаштићен. Као Џулијан Асанж, ризикујеш да се у трен ока од јунака претвориш у парију, и да после тога потпуно нестанеш, прво са екрана, затим из сећања, а онда – из живота. Управо овим редоследом.

Ето, рецимо, да ја кажем нешто о томе. И шта? Сматра се да попови и треба да виде нешто страшно тамо где га нема (таква ће бити реакција). Да кажеш ти. Реакција ће бити иста или још скромнија. Али нисмо научили да запушавамо уши кад причају познати спортисти. Ово ми је познато бар на основу процедуре добијања држављанства. Док сам обилазио инстанце три, четири и више година, губећи снагу од прикупљања потврда и митарстава по ходницима, Рој Џонс или Џеф Монсон врло лако добијају држављанство из руку председника. Зато што сам ја обичан Рус који се због нечега није родио у Вороњежу, него у Украјини (Узбекистану, Киргистану...). А Џонс је шампион света у боксу. Монсон је легендарни рвач ММА. Магија светске славе и помоћ плавог екрана су очигледни. Имао сам – с горчином ћу признати – много прилика да пожалим што нисам тамнопути кошаркаш из НБА, већ обичан руски православни свештеник. А сада Рус који је у спорту постигао велики успех, говори своје мишљење о теми која је повезана с верском и грађанском слободом. То ме радује.

Још ме лично радује смела изјава познатог спортисте о томе да је православни хришћанин. Јер наш световни дискурс потпуно занемарује религиозну идентификацију човека. Веруј, вели, у шта год хоћеш, само плаћај порез на време. То није поштено. То је приглупо, јер је прекопирано од европских атеиста. На крају крајева, опасно је. Вера је човеков ослонац. Кад је реч о Русији вера је и фактор настанка државе, као и фактор опстанка у глобалном свету. На наше очи је скоро по први пут срушен европски лицемерни табу јавног изражавања своје религиозности од стране чувене личности из света спорта. Лично очекујем „наставак банкета“. Очекујем исти став (о разним питањима) од других јунака спортских терена.

У нашем спорту има много хришћана. Хришћанство неких се огледа само у томе што носе крстић и што се прекрсте кад изађу на терен. Али има и других, оних који су венчани, који се редовно моле (не да сви виде), који приступају Евхаристијској Чаши, који разговарају са свештенослужитељима. Цинични свет их је научио да то раде кришом, а ако их неко пита – да поцрвене и ограниче се разводњеним објашњењима. Можда је време да се ови рђави обичаји окончају?

Понављам, успешног спортисту воли пола земље. Он брани боје националне заставе, омладина која се бави спортом сања о томе да понови његове подвиге. Своју славу зарадио је знојем на тренинзима и крвљу на спортским такмичењима, истегнутим тетивама, ишчашењима и преломима. Није вам то исто што и шоу-бизнис. И власт ће пре хтети да чује шта прича овакав човек, и народ ће видећи његово понашање стећи храброст.

У принципу, хвала Павеле.

Познати људи, немојте се стидети вере уколико је имате.

Државо, молим те да ослушнеш, ако не гласове обичних људи, макар гласове оних људи којима сама додељујеш највише награде и звања.