Панчево: Изложба о царскоj породици Романов и промоциja књиге "Свети Цар"

У уторак, 5. новембра 2019. у Градскоj Библиотеци Панчево у 19:30 одржаће се отварање фото-документарне изложбе о царскоj породици Романов и промоциja књиге "Свети Цар". Књига је посвећена животу и делу последњег руског цара, Николаја II Романова.

Ово, прво издање оваквог типа у Србији, изашло је поводом обележавања Стогодишњице страдања свете царске породице Романових. Књига садржи размишљања о императору Николају II, ретке биографске податке о његовом животу, беседе и проповеди светитеља – савременика цара Николаја, текстове савремених научника, историчара и теолога који се баве темом мученичке кончине императора и његове породице, као и породични фотоалбум цара Николаја, царице Александре и њихове деце.

Из поговора протојереја Александра Шаргунова:

„Ако буде Цара, биће и Русије – ако не буде Цара, неће бити ни Русије“ – тако је говорио преподобни Анатолиј Оптински, и тако су тада многи говорили. И, ево, нестало је Цара – је ли нестала Русија? Не, Русија постоји. И над целим 20. Веком и даље пламте те речи нашег светог Цара: „Око мене су издаја, кукавичлук и превара“. <…>

После првог светског рата, а такође и после Другог, људи су се у већини надали да ће та страшна појава заувек нестати из људске историје. Иако удобна и наивна, вера многих у долазак праволинијског прогреса заувек се распршила као илузија. Револуција 1917.године у Русији и њене конвулзије: грађански рат, глад, концентрациони логори, немилосрдно уништење милиона људи; а на Западу ни са чим упоредив кошмар нацистичке Немачке, када су велики културни народи устукнули пред невиђеним колективним безумљем, говоре сами за себе. Мир који ће бити достигнут – што даље, то постаје све очигледније – само је предах, достизање равнотеже страха. Узајамне претње, атомска или хемијска смрт, надвијају се, с времена на време, над свима. И сећамо се речи из Светог Писма: Јер када буду говорили мир је и сигурност, тада ће на њих изненада наићи погибија… и неће је избећи. <…>

Најчешће о хришћанству говоре, желећи да уздигну или понизе са чисто земаљске тачке гледишта, на следећи начин: да ли оно садејствује спољашњем процвату живота, или обрнуто, води ка деградацији. Да би се спознала истинска људска историја у њеној целини, у њеној пуноћи, или барем у неком историјском периоду, треба бити Бог – Који јесте и Који беше и Који долази. Или треба бити Божанствем – онај ко по Христовом дару, као свети Цар-страстотерпац Николај, зна куда идемо. “

Свети владика Николај о цару Николају:

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу. И да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али, дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења.

To је дуг љубав, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него ко положи душу своју за другове своје – то су речн Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбраниИ Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?

Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас?

Морал светског рата, нејасан, сумњив, и са разних страна оспораван. испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости.

А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небеском?

Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватнцје, и данас седео на свом Престолу у Петрограду.

Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена.

Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.

18/28. јула 1932.године,
на Светог Равноапостолног Кнеза Владимира Pyског