О Митрополиту талинском Алексију и кози

Митрополит талински Алексије (Ридигер)

Петог децембра, на дан упокојења, сећамо се Алексија II, Патријарха московског и целе Русије (1929-2008) – поглавара Руске Цркве у врло сложеним годинама с краја ХХ и почетка XXI века; молитвеника, човека ватрене вере и велике духовне културе. Људи које је Господ удостојио да служе под његовим руководством и да га добро познају, сећају га се као врло пажљивог и мудрог човека.

На годишњицу упокојења патријарха Алексија II објављујемо успомене протојереја Олега Вроне о њему.

Занимљиво је то да је патријарх Алексије усходећи ка недокучиво високом и подједнако недокучиво тешком служењу патријарха, служио и на попришту парохијског свештеника и епархијског епископа. Ми, свештеници који смо служили под његовим руководством у Талинској епархији, видели смо и осећали да митрополит Алексије из сопственог искуства зна како је служити у великој или малој парохији и какво „подводно камење“ очекује свештеника на путу његовог служења, посебно на почетку овог пута.

Тако сам, кад ми је митрополит Алексије одредио да служим у талинској Никољској цркви, сада то схватам, чак и пречесто злоупотребљавао његову наклоност према мени обраћајући му се с најразличитијим питањима из парохијског живота, а и с питањима личног карактера. И морам рећи да владика Алексије ниједном није дозволио да осетим да се уморио од мог запиткивања.

Једном смо моја попадија и ја дошли код митрополита Алексија после прва два или три месеца моје службе у парохији са жељом да му испричамо нешто о тешкоћама за које нам се чинило да не можемо савладати без помоћи митрополита.

Саслушавши нас с добронамерним осмехом владика је упркос нашим очекивањима да ћемо добити савет у озбиљном архипастирском духу испричао причу „О кози“. управо ону причу коју многобројни људи који је причају због личне симпатије према њеним јунацима тумаче свако на свој начин, али се смисао ове приче увек обавезно своди на то да ако вам се икада учини да је живот неиздржив, купите... козу, а кад се добро намучите с њом – продајте је, па ћете схватити да ипак вреди живети. Саслушавши ову необично оштроумну причу сви смо се сложно насмејали. Пошто за разлику од јунака из приче који су живели у страшним условима, још увек нисмо имали где да живимо, то је био повод да се замислимо о томе шта је боље: немати никакав стан или имати стан с неиздрживим условима за живот. Испричавши причу митрополит Алексије нам је после краће паузе дао неколико корисних савета. Питање је само да ли сам тада послушао све његове савете.

Зашто је то важно за мене? Па зато што сам мало-помало тих година почео да примећујем да ми савети и благослови митрополита иду на корист, а самосталне одлуке без његовог савета ми штете и компликују живот. Као потврду овог свог запажања испричаћу једну причу за коју ми се чини да је поучна.

То је било почетком 1980-их година. Једном приликом сам за време Великог поста дошао у Ригу, у женски манастир, и тамо сам срео једног архимандрита којег сам познавао од раније. Он је у то време био духовник ове женске обитељи, али није служио у Риги, већ у једном градићу и с времена на време је долазио у обитељ како би обавио послушање духовника манастирских сестара. Био сам смештен с њим у келију и тако смо после вечерње службе имали мало времена да попричамо пре спавања. Знао сам да је овај архимандрит извесно време служио у Риги у саборној цркви, да је привлачио много омладине и да су га поштовали сви верујући људи, чинило се да се налази на свом месту и зато ме није обрадовало кад сам чуо да сад служи негде далеко од Риге. У току разговора опрезно сам упитао шта се десило тако да више не служи у Риги. Не упутивши ме у детаље архимандрит је одговорио да је то била одлука митрополита Леонида, тадашњег архијереја Ришке епархије. Пошто је мало поћутао он ми рече да је врло задовољан својом новом парохијом и пријатељским тоном је додао да је одавно приметио: откако је добровољно ступио под руководство митрополита Промисао Божији њиме руководи као преко духовног оца и зато се све одвија без неких нарочитих искушења. По његовој интонацији сам осетио да с тим у вези жели да ми каже нешто важно и плашећи се да га не ометем ја сам заћутао и спремио се да слушам.

– Имали смо у епархији, – поче лагано архимандрит, – једног свештеника којег су сви поштовали. Он је дуго времена служио у Риги и био је окружен многобројном духовном децом која су га сматрала човеком молитве и бринула се о њему и о свом духовном благостању, па почеше да моле да се пресели из Риге у којој су владали бука и врева у малу парохију у близини Риге – мислили су да је то идеално место за душу која се спријатељила с молитвом. Њихов пастир је једно време одбијао ове предлоге пастве, али је на крају попустио и почео да моли свог владику да га премести у ову малу парохију ван града. Архипастир га је одбио једном, други пут, али је на крају изгубио стрпљење и угледни пастир се преселио у малу и осамљену парохију у близини Риге како би се сам спасавао и водио ка спасењу своју духовну децу, која су толико сањала о овој дивној парохији. Међутим, овај врло искусни и поштовани пастир није могао да се снађе у новој парохији, није се спријатељио с црквеним саветом парохије и сад нико не може рећи ко је за то био крив, само што је тај изванредни пастир морао да се врати код свог владике погнуте главе и да моли за опроштај што није послушао његове речи, већ је инсистирао да буде по његовом.

Патријарху Алексију је изузетно тешко падало мешање Цариградске патријаршије у живот парохија Естонске Православне Цркве Московске патријаршије и прелазак у Цариградску Цркву свештеника које је он рукоположио и с којима је увек био у врло срдачним односима. Знам да је једном приликом патријарх Алексије с горчином узвикнуо: „Зар би ови свештеници отишли од мене да сам остао митрополит у Естонији?!“ Било му је тешко да у то поверује.

Понекад се лако слажемо с тим да су и свештеници, епископи и патријарси људи, дакле, и они се замарају, а покаткад и болују, али ако се деси да одбију да нас приме у невреме, негодујемо и не желимо да чујемо за било какав њихов умор или болест. Једном је Лидија Константиновна, дугогодишња секретарица митрополита, а затим и патријарха Алексија испричала следеће:

– Док је митрополит био управник послова Патријаршије често је дуго остајао у кабинету: било је много посла. Једном се исто тако задржао до касно, већ се спремао да иде, а ја улазим у његову канцеларију и кажем: „Код Вас је дошао епископ тај и тај.“ Владика ми љутито рече: „Па нико није имао заказано.“ – „Да, никог није било, – слажем се и додајем: – али много му је важно.“ Владика се изнервирао и не рекавши ни речи отишао је на кауч да легне. После пар минута улазим и питам: „Шта да кажем епископу? Чека.“ И на моје чуђење видим: владика опет седи за столом и бодрим гласом ми каже: „Хајде, реци му да одмах уђе.“

И како човек ту да се не сети јеванђељске приче о двојици синова од којих је један рекао оцу: „Доћи ћу, оче,“ – и није отишао, а други је рекао: „Нећу доћи,“ али се после покајао и дошао је (в.: Мт. 21: 28-30). Чини се да је у овом превладавању себе сва суштина духовног живота, почевши од мирјанина, па све до патријарха.