Како су за храм жртвовали стару робу – и како је одреаговао свештеник

Један мој пријатељ – свештеник, чији унуци већ помажу у олтару деди – старешини храма, испричао ми је причу. Он је у прошлости као професионални градитељ у својој епархији подигао више од петнаест храмова. И некако је приводио крају радове на још једној цркви. У току је било унутрашње опремање, било је потребно купити троје улазних врата и одједном, како то често бива, баћушка је остао без новца.

Помолио се Богородици и кренуо је ка једном познатом бизнисмену чија се фирма бавила продајом врата. Тај му је рекао да је зидање храма Божији посао и да ће обавезно помоћи. За сваки случај, искусан у таквим пословима, баћушка је прецизирао да му нису потребна било каква врата већ улазна јер су зими јаки мразови.

Након одређеног времена заиста су довезли врата право на градилиште поред храма. Али када су отворили кутије испоставило се да су врата била ужасног квалитета, како баћушка каже: „Буквално су од папира, можеш их прстом пробушити!“. Када су случајно пала на земљу, врата су се од ударца сломила. Наравно, нису их нигде монтирали него су купили нова.

Слушао сам, одмахивао главом, негодовао и упитао: „Надам се да сте их вратили том човеку који живи по принципу „Узми, Боже, оно што ми не треба“? Свештеник се насмејао. „Ја сам, - каже, - на почетку и хтео тако да поступим. А затим сам се сетио приче из отачника[1] о шкртом богаташу, који је ишао кроз пијацу натрпан намирницама. За њега се прилепио просјак и почео гласно да моли да му он да било шта, али се богаташ правио да га не чује. А кад му је постало неподношљиво да га слуша, богаташ се окренуо и бацио на њега хлеб. Он и није желео да га нахрани, једноставно су му биле заузете руке и уместо камена богаташ је на просјака бацио хлеб. Након неког времена богаташ се разболео и у несвестици је видео како ђаво и анђео суде о његовој души. Испоставило се да је бачени на просјака хлеб једино добро дело које је он учинио. Али када је анђео ставио тај хлеб на вагу он је био тежи од свих злих дела богаташа. Када је дошао к себи то што је видео га је толико запањило да се после тога променио, почео је да помаже сиромасима и умро је у миру са Богом и људима. И ја сам помислио: „Ко сам ја да судим том човеку? Можда су та танка врата, жртвована за цркву, једино добро дело које је он учинио у свом животу. Бог му је судија! Ја сам га позвао и захвалио му се иако он добро зна да нам је подметнуо стару робу. А након одређеног времена он је дошао код нас у храм да крсти свог унука. Сада њихова породица долази код нас за све празнике да се моли, а дешава се и да помажу људима“. Таква је то прича.