Недеља о блудном сину у Загребу

У недељу 03/16. фебруара 2020. године, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу служена је Божанствена Литургија којом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење свештеника и ђакона Саборног храма.

На тему прочитане јеванђелске приче о блудном сину (Лк. 15, 11-32), благословом Митрополита Порфирија, сабраном народу је беседио протонамесник Богољуб Остојић, који је рекао:

„Пред нама је, браћо и сестре, прича коју називамо причом о блудном сину. Можемо је срести једино у Јеванђељу по Луки. Она нам наговештава да смо близу Великога поста, јер се чита у оквиру припремних недеља, којима полако, али сигурно, идемо ка Великој Четрдесетници. Прича о блудном сину јесте једна од најлепших, најпотреснијих и најпознатијих јеванђељских прича. Имамо три јунака ове приче, оца и два сина, који живе у једној јеврејској породици. У једном тренутку, за ту породицу, настаје велики потрес. Млађи син, мимо свих јудејских обичаја, долази код оца тражећи нешто што се не тражи. Он тражи део свога имања. То је за јудејски свет, за јудејски начин живота, био скандал и велики прекршај. Тражити део имања док је отац жив било је нешто незамисливо и недопустиво. Међутим, отац, без обзира на сва права, која му јеврејски закон даје, ондосно право да одбије синовљев захтев, ипак чини супротно. Поштујући његову слободу даје му могућност да узме део имања и да са тим имањем, како даље каже свето Јеванђеље, оде у земљу далеку.

Сигурно отац није лако пустио сина да напусти породицу. Једно је сигурно, а видећемо то касније како се ова прича буде развијала, да је његова љубав према сину и тада и касније била иста. Пушта га поштујући га као човека, као личност, да се отисне у неки други свет, у свет за који он сматра да му припада, свет за који сматра да је испуњење његових снова и свега онога што му се као човеку нуди. И одлази млађи син у земљу далеку и ту врло брзо, све оно што је из дома очевог донео, нестаје кроз развратан живот и у једном тренутку он се суочава са егзистенцијалним безизлазом. Дошао је до тренутка када нема шта да једе. Наступила је глад и он, као последњу меру и последњи излаз са себе и свој промашени живот, бира да оде код једног човека у тој далекој земљи и да живи са његовим свињама и да се радује, ако би му неко дао да једе макар оно што свиње једу. Не само да је раскинуо са својом породицом и својим оцем, већ је раскинуо са својим јеврејским идентитетом тиме што је учинио оно што је за једног јеврејина незамисливо, а то је да живи са животињама које су за Јевреје биле нечисте и биле су знак препознавања незнабожаца. Изгубивши, дакле, и очеву заједницу, али и свој идентитет, овај млади човек је дошао до краја.

Тада наступа драматичан преокрет у његовој души, који почиње речима: „И тада дође себи“. Тај његов долазак себи, уствари, јесте почетак његовог покајања. И ова прича није ништа друго, него прича о покајању. Дошавши себи овај млади човек се сетио очевога дома и свега онога што му је очев дом и заједница љубави са оцем пружала и што може да му пружи. И он преображен тим сазнањем крену назад ка своме оцу и планирајући да му приђе са речима: „Оче, сагреших небу и теби и нисам достојан да се назовем више сином твојим. Прими ме као једног од својих најамника“. Са тим мислима он је кренуо назад у очев дом. А отац, који је све време дубоко у срцу ишчекивао повратак свога сина, виде га издалека и потрча му у сусрет, пољуби га и загрли и учини оно што је опет за јеврејски свет било незамисливо, враћа му првобитно достојанство. Тражи од слугу да донесу најлепшу хаљину, да му донесу обућу на ноге, да му ставе прстен на руку и тиме запечаћује повратак у оно првобитно синовско достојанство и првобитни синовски статус који је изгубио својим одласком. И још тражи да се закоље теле угојено, да се направи велика гозба како би се сви радовали повртаку његовога сина, јер као што каже отац: „Јер овај мој син мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се“.

Овде се суочавамо са нечим што је за нас људе парадоксално и за нашу логику веома често неприхватљиво. Отац, дочекујући свога сина, грлаћи га и љубећи, не пребацује му ништа. Не прави списак свих његових грехова, не пита за изгубљено имање, не тражи ништа од њега нити икакав одговор на питања која бисмо ми поставили једном таквом човеку очекујући да нам поднесе рачун где је био и шта је радио, већ његова неизрацива љубав покрива све оно што је његов син учинио и та његова љубав, уствари, чини оно што је за нас људе неприхватљиво, а то је да га поново враћа у првобитно достојанство.

То је можда основна тема, основна поука и порука данашњега Јеванђеља. Да имамо љубав очеву и да са том љубављу, без обзира на чињеницу како се други према нама понашају, како други живе, и како размишљају, да том љубављу и ми заснивамо заједницу са њима и да том љубављу превазилазимо све неспоразуме и недаће заједничкога живота.

Тиме се завршава део приче између оца и млађег сина и на сцену ступа старији син, који се, како нам Јеванђеље сведочи, враћа из поља, вероватно са неког тешког рада. Прилазећи кући он чује некакво весеље. Он тада позива једнога од слугу да се распита шта се то дешава,а слуга му објашњава да се његов млађи брат вратио кући и како му је отац изашао и после тога учинио велику гозбу и велику радост себи и свима. Старији син се расрдио због тога и не хтеде да уђе у кућу. Чувши отац шта се дешава са старијим сином напушта заједничку гозбу и излази напоље не би ли га некако убедио да се и он придружи овом слављу. Међутим, старији син га прекорева на начин на који би, можда, свако од нас то учинио. Говори му како је он цео живот са њим, како чини све што он од њега тражи, како је покоран његовој вољи и свему ономе што он, као отац, од њега, као сина, захтева, али отац му чак ни једно јаре није дао да се провесели са својим пријатељима, а камоли да је заклао теле угојено и приредио гозбу какву је приредио приликом повратка блудног сина. И он чак и не каже „мога брата“, него обрађајући се оцу говори о „његовом сину“. Отац, који не двоји, који и једнога и другога милује истом љубављу, каже му „Али све моје је и твоје. И није ли требало да се обрадујемо повратку твога брата, јер он беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се“.

Овде, браћо и сестре, имамо на делу два отуђења. Једно отуђење млађега сина, које је пројављено тако што је напустио очев дом и отишао у земљу далеку да живи по себи и по своме нахоћењу. Са друге стране имамо једно дубоко унутрашње отуђење старијега сина. Такође отуђење од оца, али које на први поглед није тако видљиво, јер он непрестано, у општењу са оцем, показује једну врсту односа који није однос сина и оца, односно није однос љубави. То је нека врста најмничког односа и тај однос се врло мало разликује од односа који имају слуге према господару. Имамо, дакле, на делу две врсте отуђења. Зато се ова прича на, неки начин, и не завршава. Имамо јасно приказану покајничку причу млађега сина, кога називамо блудним сином, његов одлазак и повратак, али имамо недовршену причу старијег сина који је остао испред врата.

Можда је Христос тако и желео да овом недовршеном причом понуди свима нама да је ми, у складу са својим нахођењем довршимо. Ако се поистоветимо са старијим сином да ипак превазиђемо све оне тешкоће, сву ону узбурканост душе са којом се он сусрео и да, ипак, препорођени очевом љубављу уђемо на гозбу и да се обрадујемо заједно са оцем повратку брата својега.

Отац је овде, браћо и сестре, слика Божија, а ми сви треба да се препознајемо у једном или у другом сину. Ако се препознајемо у другом, онда покуцајмо на врата Очева, рецимо „Оче добри и благословени, прими ме као једног слугу твојих, јер нисам достојан да се назовем сином твојим“. Нико од нас није достојан да се назове сином Божијим, али нас Бог, по својој неизрецивој и бескрајној љубави, прима и узноси до Себе. Прима нас и даје нам синовско достојанство, јер нас види кроз личност Сина Његовог Јединороднога Исуса Христа, који нам ову причу исприча ради нас и ради нашега спасења“.