Како је потоњи архиепископ Михеј бранио домовину на Сињавинским брдима

Након што је прошао кроз Велики отаџбински рат Архиепископ јарославски и ростовски Михеј (Хархаров) никад о њему није говорио. А ако би нешто и рекао, увек се сећао исте епизоде. Ову причу сам имала прилике да чујем од њега у децембру 1993. године. Тада је био одређен датум његове епископске хиротоније – 17. децембар. У Јарослављу се очекивао долазак Његове Светости патријарха Алексија II. Ахримандрит Михеј (Хархаров) је тада имао непуне 73 године и многи су били зачуђени због тога што је изабран ка надлежног архијереја јарослављске катедре. Међутим, сви они који су долазили код њега неколико година у малу сеоску цркву, срцем су схватали овај избор.

Архиепископ јарослављски и ростовски Михеј (Хархаров)     

У редакцији листа за који сам радила добила сам задатак да га интервјуишем. Отац Михеј је заказао састанак код куће – у приватном сектору који се у Јарослављу зове „поповски крај“: овде су се од давнина насељавали свештеници. Домаћин је живео у обичној дрвеној кући без комфора с малом окућницом у којој је намеравао да проведе дане до краја живота. Архијерејство је за њега било као гром из ведра неба. Управо тада ми је испричао да је у фронту Јеванђеље и молитвеник чувао испод блузе. У ретким случајевима га је крио испод душека.

Редов Хархаров, 1943. год. Једном се вратио са задатка, кад га је командир позвао. „Улазим, а код њега на столу су мој молитвеник и Јеванђеље. ‘Је ли твоје?’ – пита. ‘Моје је,’ – одговарам. – ‘Зашто држиш такве ствари?’ – ‘Искључиво ради личне употребе, а не у циљу пропаганде.’ И командир не само да није казнио војника, него му је вратио светиње. Сведобра Промисао Божја сачувала је будућег архијереја и помагала му је. А можда ни командир није био јаросни атеиста... Под снажном паљбом, на ивици живота и смрти, кад је све непотребно и пролазно напуштало људе многи су се окретали Богу. Тачније, Бог им је прилазио, а они су Га прихватали.

Саша Хархаров мобилисан је у Ташкенту 1942. године. У то време је напунио 21. годину. Био је невисоког раста, не баш ситан, али не ни делија. Није одмах доспео на фронт. У књизи за евиденцију редова и поручника 963. засебног батаљона за везу 118. стрељачког корпуса за 1944-1945. године забележено је:

„Хархаров Александар Александрович, заклетву је положио у новембру 1943. године; радиотелеграфиста, радио-вод; десетар, рођен 1921. године, место рођења: Лењинград, није члан партије, Рус; образовање: Ташкентски медицински факултет, 1. година. Као блиска рођака наведена је бака Маракушина Марија Степановна.“

Епископ ташкентски и средњеазијски Гурије с искушеником Александром у башти епархијске управе У ствари, то није била његова рођена бака. Била је то монахиња Александра, активна учесница Александро-Невског братства, једна од оних која је у познатој ноћи између 17. и 18. фебруара 1932. године ухапшена у Лењинграду. У историју прогона Православне Цркве у Русији овај догађај је ушао под називом „Велики петак руског монаштва“. После повратка из прогонства монахиња Александра није отишла у родни град на Неви, већ у далеки Ташкент, код свог духовног оца архимандрита Гурија (Јегорова). Тамо је 1930. године дошао и Саша Хархаров, који је за непознате људе био унук Марије Степановне.

Саша није одмах отишао на фронт. Прво је завршио курс за телеграфисте у Новосибирску, а по његовом завршетку доспео је у предграђе Ашхабада на „пункт“. Владика се сећао како је као врло млад, новопечени војник чувао шатор с опремом за везу:

„Једном за време дежурства видим – мрда се нешто у жбуњу. А упозорили су нас да у округу харају банде. Вичем: ‘Стани! Пуцаћу!’ А из жбуња излази теле. Ја на једну страну, а теле на другу.“

Неколико месеци је служио у специјалним јединицама у којима су се обучавали диверзанти. Свој будући живот Саша је видео у свештеничком чину, од детињства је сањао о томе да постане монах. И по сопственим речима, ватрено је молио милостивог Бога да не мора ни у кога да пуца. И заиста, убрзо је пребачен у јединицу за везу где је провео цео рат. „Нисам пуцао и нисам погођен,“ – касније се сећао владика Михеј.

Веза је незамењива ствар на фронту. У току првих година Другог светског рата совјетска команда је радије користила жице. Оне су омогућавале да се комуникација успостави у самом пољу. Да би се прислушкивао разговор требало је прво пронаћи кабел, па се директно на њега прикључити. Овакав сигнал се не лоцира и не примећује са стране. О томе како се у ситуацији борби успостављала прекинута веза сећања је оставио друг владике Михеја, протојереј Глеб Каледа. Упознали су се после рата кад се Глеб Александрович школовао на Геолошко-рударском факултету и кад је долазио код њих у Ташкент.

Саша Хархаров и он су били вршњаци. Обојица су рођени 1921. године. Обојица су прошли рат. Обојица су били везисти на фронту. И обојица нису задобила ниједну огреботину.

Глеб Каледа је врло сликовито описао како је у борбама за Стаљинград смислио начин за спајање крајева прекинутог кабела. Обично се веза обнављала ноћу. Сами су одлазили на задатак и пузали до прекинутог дела по кабелу. Допузиш до тог места, а тамо се испреплело много других каблова који се налазе на земљи пресецајући се у разним правцима.

Да би утврдио који је твој кабел треба да га прикачиш на апарат, да окренеш ручицу за позиве и позовеш станицу. Пронађеш један крај, тражиш други. Пронађеш први – изгубиш други.

Шта је смислио Глеб Каледа? На први крај кабела стављао је пројектил који није експлодирао и причвршћивао је за њега немачки летак. „Руси, маршал Тимошенко је предао у заробљеништво 1.722.000 војника“ – Немци су из авиона бацали на стотине таквих летака. У мраку се ова бела мрља боље видела. А други крај је тражио устима. У њиховом дивизиону каблови су били немачки и њихова изолација се разликовала од наших. Међутим, то је могло да се осети само унутрашњом страном доње усне. О томе је Глеб Александрович писао 1990-их година у књизи „Забелешке редова“.

Ратни пут Александра Хархарова је почео на месту које је њему његовој духовној породици – члановима Александро-Невског братства било врло добро познато: на прагу родног града. И нехотице се рађа мисао да га је на фронт из Ташкента на известан начин делегирало Александро-Невско братство – као јединог младог ко је могао да поднесе све тешкоће рата.

Сви чланови ове породице који су живели у Средњој Азији били су Петрограђани. Архимандрит Гурије је духовно руководио монахињама од којих је већина 1930-их година била заточена у логорима и прогонствима. Служили су тајно и тек од 1943. године – отворено, кад је почела да се мења политика државе према Цркви.

У младу генерацију ове породице у Ташкенту спадали су само брат и сестра Вендланд и младић Александар Хархаров. Константин Вендланд, тајни јеромонах, потоњи митрополит Јован, радио је као геолог, тражио је у планинама волфрам и молибден који су били изузетно потребни на фронту. Његова сестра Јелизавета Николајевна је била лекар.

На фронт је мобилизовано двоје из ове духовне породице – студент медицинског факултета Александар Хархаров и лекарка Јелизавета Николајевна Вендланд. Она је заједно с војном болницом на фронту превалила пут од Стаљинграда до Пољске.

Свој ратни пут Александар Хархаров је започео у саставу 963. засебног батаљона за везу 118. стрељачког корпуса 67. армије Лењинградског фронта. Тада је корпусу постављен изузетно тежак задатак: да у јануару 1944. године град на Неви коначно ослободи блокаде.

Јединице су лоциране на Сињавинским брдима. У ратну историју ушла су и као Сињавинска мочвара. Наша војска се овде две и по године жестоко борила с хитлеровцима. Место је врло значајно. Управо овде су хитлеровци 1941. године затворили прстен блокаде. Пресекли су везу огромног града са спољашњим светом. И управо овде је требало да блокада буде коначно укинута.

За две и по године непријатељ је успео да се учврсти на Сињавинским брдима, створио је сву неопходну инфраструктуру и подигао је одбрамбене објекте. Наша војска је 1942. године покушавала да овде пробије блокаду. Неуспешно. Тек у јануару 1943. године су наши војници успели да кроз смрзнуту мочвару која је остала од предратног вађења тресета, пробију прстен блокаде. Међутим, и после тога су Сињавинска брда још читавих годину дана остала арена за вођење страшних битака.

Први дан нове 1944. године борци су дочекали прилично мирно. О томе пише начелник 1. одељења штаба 268. дивизије капетан Казанцев:

„У већим и мањим јединицама подносили су се реферати и одржавали разговори посвећени резултатима из прошле године и задацима за наступајућу годину; одржаване су другарске вечери и приказивали су се филмови. У неким земуницама могле су се видети лепо окићене новогодишње јелке. Војници су писали и добијали писма и разгледнице с новогодишњим жељама. И борци, и официри, и цивили, сав народ наше домовине био је уверен у то да ће идућа 1944. година бити година победе над проклетим непријатељем и последња година Отаџбинског рата.“

Капетан Казанцев је погрешио за неколико месеци.

Такви дочеци Нове године на фронту су били уобичајена појава. Совјетска команда је чинила све да подигне дух бораца. Пред Нову годину добијали су пакете од радника из позадине. Главне поклоне за војнике представљале су топле ствари и кесе за дуван с домаћом крџом. По правилу, уз пакет се слало и писмо у којем су људи писали војницима да јаче туку фашисте. Понекад је за празничној трпези било америчке шунке и америчке конзервиране кобасице које су у СССР пристизали преко програма ленд-лиза. Обавезна је била и додатна порција алкохола – 75-100 грама по човеку.

Овај дан, 1. јануар, ће три године за Александра Хархарова постати један од најзначајнијих у животу. Управо 1. јануара 1947. године ће примити монашки постриг с именом Михеј у част ученика преподобног Сергија Радоњешког. Међутим, тек му је предстојало да пређе од Лењинграда до Немачке и да се здрав врати кући, учествује у отварању Тројице-Сергијеве лавре и да поново оде у Ташкент са својим духовним оцем, сада већ епископом, а не архимандритом Гуријем, и да тамо буде удостојен монашког чина.

У међувремену је војска била на уобичајеној служби посматрања и чувања; осматрао је и бавио се економским пословима. Све то сазнајемо из дневника борбених дејстава.

Две и по године су хитлеровци овде газдовали. Две и по године руска војска није могла да освоји брда. За то време Немци су се укопали и пустили корење. Чик, отерај непријатеља, ако се налази на утврђеним брдима, а наши су доле – у блатњавим мочварама, као на длану.

Сетимо се речи поручника Ивана Павлова, потоњег архимандрита Кирила. Оне много тога објашњавају:

„Кад сам читао мемоаре маршала Жукова пао ми је у очи један моменат, како га ја на почетку рата запањивала генијалност стратешких планова немачких генерала. Касније се чудио грешкама и погрешним рачуницама које су чинили. Могу да кажем следеће: све је то чинила премудрост Божја! Кад Господ некога хоће да казни увек га лиши разума и памети...

Кад је Господ већ решио да помогне нашем народу, нашој војсци, помрачио је разум фашиста, а нашим војсковођама је дао мудрост, војничку промућурност, храброст и успех. Што се каже: ‘Без Бога – ни преко прага’.“

Ова места су чувена и данас. Сваког пролећа и лета овде раде одреди за трагање из целе Русије. Јер до данашњег дана нико не зна тачан број војника погинулих на Сињавинским брдима; главни део губитака чине припадници војних јединица са волховског и лењинградског фронта.

Совјетска војска је кренула у офанзиву 14. јануара. Немци су трпели пораз и плашећи се да ће бити опкољени почели су да повлаче своју сињавинско-мгинску групацију.

Авангарда наше војске је прогонила противника и као што је забележено у дневницима борбених дејстава, „дошла је у додир с његовом предстражом и ступила у бој, а ујутру су главне снаге прешле у офанзиву“. Шта су то борбе у предстражи? То су борбе с јединицама које покривају војску на њиховом изласку из битке и повлачењу. Или, како су се шалили наши борци, до је кад бежиш, а отпозади те бију по задњици: шљеп-шљеп-шљеп!

У периоду од 21. до 28. јануара јединице корпуса су пресекле већ 4 железничка и 3 друмска пута; ослободиле су од противника један град, једно насеље, 6 железничких станица и 22 села (укупно 30 насељених места) и 27. јануара 1944. године у потпуности је скинута блокада града-хероја.

Много година касније владика Михеј је говорио да у свакој верујућој породици, у сваком храму у Петербургу обавезно постоји икона равноапостолне Нине: она се слави 27. јануара.

Из дневника борбених дејстава:

„Сад заобилазни пут иде преко Колпина. овај многострадални град који је преко две године био подвргнут непрекидној паљби и бомбардовању и који је скоро потпуно уништен, изгледа врло живахно. На улицама има много мирних становника ослобођених од фашистичке опсаде, који су већ приступили обнављању свог родног града и гигантске фабрике тешке индустрије – Ижорског завода.

Омањи, лепо град Павловск с летњиковцима, који је војска 42. армије ослободила пре неколико дана, веома је разорен. Нема ниједне целе куће, срушени су мостови, минирани су путеви; многе зграде и бункери су минирани. Врло је тешко сместити јединице због недостатка мање-више задовољавајућих просторија. Већи дао војске је ноћио у кућама без пода и крова, под отвореним небом покрај логорске ватре.

На карти пута 118. стрељачког корпуса забележени су географски називи, блиски срцу сваког Руса. Река Мојка, Чорнаја речка, Павловск, Вирица. Затим су ишли поред Псковско-Чудског језера (поздрав од предака!) с његовим острвом Залит (обележено је на свим војним картама). Затим – Изборск, Псков, Печори. Осим тога, са стране су промицали бесконачни Никољско, Ваведењско, Спаско. Држи се, војниче, стиже помоћ, Спаситељ, Богородица и свеци су раме уз раме с тобом! Затим је корпус нагло скренуо према Тартуу и тамо се задржао неколико месеци. Даље је пут водио преко Естоније, Литваније, Летоније, Пољске (Лублин, Жешув) и Чешке.

Први искушеник Тројице-Сергијеве лавре после њеног отварања 1946. године У радној биографији архиепископа Михеја наводи се учествовање у битки за Украјину с десне обале, у операцијама у Прибалтику. Добио је медаљу „За одбрану Лењинграда“, као и захвалност врховног главног команданта за учествовање у биткама за град Тарту, и орден Отаџбинског рата 2. степена.

После повратка с фронта редов Хархаров је био први искушенику тек отвореној Тројице-Сергијевој лаври. Патријарх Алексије I је Александровог оца – архимандрита Гурија (Јегорова) благословио да је отвори.

Митрополит волоградски и камишински Теодор (Казанов), духовни син Архиепископа јарославског и ростовског Михеја (Хархарова)

– Архиепископ Михеј (Хархаров) је спадао у плејаду људи који су, где год да се нађу, припадали Богу и Цркви. У току свог дугог живота владика је био искушеник, војник, монах, свештеник и архијереј. И свуда је био човек Божји.

Јерођакон Михеј, 1948. год. Његова Светост патријарх Кирил је говорио о томе да у животу сваког православца треба да постоје оријентири, светионици. Владика Михеј је управо такав светионик. Својим примером он показује како треба живети и како треба поступати. Петнаест година је прошло од његовог упокојења (+ 22. октобар 2005. године) и свој живот је проживео тако свето и чисто да га доживљавамо као свеца и угледамо се на њега. Ако преузмемо од њега макар мали део, за нас ће то бити савршен живот.

Владика Михај је од младости одгајио и сачувао у себи осећај свете простоте. Живео је у великом страху Божјем и био је свестан Божјег присуства. Ову љубав према Цркви, према Богу и нехотице је преносио на све оне који су желели да их приме.

Поседовао је јединствено искуство живота у Глинској пустињи где се свом душом трудио да схвати науку, не само монашког, већ и аскетског живота овог светог места. Сабраћа Глинске пустиње су се одликовала једноставношћу спојеном са страхом Божјим. Старци су се чудили младим искушеницима и монасима: „Како можете тако? Пришао си, прекрстио си се, целивао си икону и отрчао...“ Ови су се, са своје стране чудили: „А како другачије? Како ви то радите?“ А они су се плашили и да приђу, осећали су толико страхопоштовање пред светињом. Владика Михеј је у потпуности попримио овај свештени страх.

Био је то човек који се увек осмехује, увек љубазан, увек радостан. Нико није могао ни да помисли да су му ноге попуцале. Као и његовом духовном оцу митрополиту Гурију (Јегорову) цурила му је лимфа из ногу и после службе бисмо избацили по пола чизме ове течности. А то није знао нико осим најближих људи.

Владика Михеј је имао повреду колена на десној нози. Увече је пио средства против болова, али она ујутру више нису деловала. И он је с коленом које је пуцало од болова служио литургију. А после службе је требало још да разговара с паством, па литија... Враћао се кући потпуно исцрпљен. И ако покажеш пажњу, самилост и сажаљење, израз његовог лица одмах постаје строг. Није подносио никакво пренемагање. Био је прав као ексер, прави подвижник.

Само Господ је знао колико је метанија чинио и колико Исусових молитава је изговарао. Толико је све то радио скривено, толико је заодевао у смирење и простодушност, да нико није могао чак ни да претпостави. Притом му савремени живот није био стран.

Владика је заиста врло нерадо говорио о рату, све време је умањивао и смањивао своје заслуге. Помињао је Псков где су се водиле изузетно жестоке борбе и град Тарту у Естоији. Сећам се како јунака Евгенија Леонова из старог совјетског филма питају:

           „Јесте ли били у иностранству?

           – У Берлину, у Прагу.

           – Да ли сте тамо путовали службено?

           – Нисам путовао, пешке сам ишао.

           – Туристички?

           – Не, у пешадији.»

Тако је било и с владиком Михејем. Кад се 1990-их година појавила могућност за одлазак у иностранство он никуда није путовао и није то желео. И премда је много пута имао прилике, одбијао је. Али је био у Европи: као радиотелеграфиста 963. засебног батаљона за везу 118. стрељачког корпуса 42. армије, прво Лењинградског фронта, а затим Првог украјинског. Архивска документа која смо узели из Министарства одбране Руске Федерације помогла су нам да реконструишемо целу фронтовску путању корпуса у којем је служио.

Прошао је Пољску и Чехословачку. У Немачкој је учествовао у опкољавању и уништавању непријатељске групације у рејону великих индустријских градова Катовице, Гинденбург и Глајвиц. Његов корпус је био истакнут приликом форсирања реке Одре и ширења полигона на западној обали. Војници засебног батаљона за везу учествовали су у ликвидацији непријатеља који није желео да

Архиепископ Михеј је био човек апсолутно посебног, ако тако можемо рећи, кова, скројен другачије од савременог човека. Његов живот је лекција за данашње хришћане. Људи су му писали писма и долазили су код њега из свих крајева земље. Као што каже свето Јеванђеље, не може се сакрити град који се налази на гори и нико не ставља светиљку испод суда (уп. Мт. 5, 14). Тако нам архиепископ Михеј сија након више деценија и плени нас топлином божанског сјаја.