Лествичник

«О, кад би хтела срећа ми бледа

У крила пасти,

Написао бих осам реда

О својству страсти.

О безакоњу, о греху грубом,

Хајци, самару,

Изненађењу нађеном журбом,

Лакту, шамару»

Тако је писао Пастернак, свестан да се тачан приказ страсти даје тешко и да одговарајућих речи не може бити много. Она права реч о страстима клизи из руку као мокра жива риба, а саме страсти се преплићу међу собом, срастајући једна с другом и образујући огавно јединство. Разуме се, реч «страсти» се у датом случају употребљава као синоним израза «болест душе», а не као романтична патња или племенита ватра у крви.

То, за шта је Пастернак себе сматрао немоћним, давно је учинио игуман Јован, прозван Лествичником. Тај слуга Божији написао је не осам реда, него целу књигу о страстима и борби са њима. Ова књига рођена је као последица искуства борбе и победе, јер, у уобичајеном стању, човек робује греху и – о, туге! – несрећу своју не примећује. Тек кад се човек ослободи или почне да се ослобађа, отвара му се поглед са стране на себе самог, а тиме и могућност описивања процеса унутрашњег исцељења.

Ова књига је заиста «о безакоњу, о греху грубом, хајци, самару», и почиње главом о бекству из света. То је први од 30 степеника који воде ка Цару Христу, и зато «Лествицу» у првом реду треба да читају монаси. Људима који остају у свету и нису способни за потпуно и бесповратно бекство,ова књига је такође потребна, али не као основна. Она је потребна као пример небеског мишљења које обитава у крхкој телесној љусци. Но, током Великог поста, када брачна постеља захладни и освешта се уздржањем, када се храна на столу мирјана и монаха битно не разликује, човек који не носи црне ризе може прочитати нешто од монашких књига. Бавити се оваквим штивом стално и у свако доба може за мирјанина бити опасно. Опасност лежи у чињеници да изабрана литература мора одговарати начину живота. А ако су књиге и живот различити, душа се раздваја, страдајући и сама, и наносећи бол ближњима.

Тако, телом не напуштајући свет, морамо у извесној мери бити слободни од светског духа. Симеон Нови Богослов говори нам да «свет није ни сребро ни злато, ни коњи, ни мазге, ни намирнице, ни вино, ни хлеб. Нису ни куће, ни поља, ни виногради, ни приградска имања. А шта јесте? Везаност за ствари и страсти». Ако је то «свет који у злу лежи», онда се од њега може бежати остајући на месту.

И речи мудрих, боље него ишта друго, изобличавају грех који живи у човеку. Речи мудрих много тога стављају на своје место, и одређују тачну вредност оним блиставим фалсификатима, које смо склони да назовемо врлинама.

Лествичник, на пример, пише да се усрдно подвижништво у свету понајчешће храни сујетом, као некаквом тајном, запрљаном храном. О духу човека не може се ништа знати све док он живи пред очима многих. Световним аналогом ових речи може се сматрати песма која саветује: «Друга на планину са собом води». Свака ситуација која носи опасност или неуобичајену тешкоћу, која тражи пожртвованост и братску солидарност, а не обећава као награду цвеће и медаље, показује ко је ко. «Тамо ћеш схватити ко је он», каже се у песми. А ево речи преподобног: «Видео сам многе и врло различите изданке врлина које су такви људи засадили у свету, заливали прљавом водом таштине, окопавали разметањем и ђубрили гнојивом похвала, како су се брзо осушили, пресађени у земљу пусту, где световњаци немају приступа, без смрдљивеводесујете».

То су оштре речи, какве и треба да буду речи истинске мудрости. «Речисумудрих људи као жалци и као клини ударени; речи оних који их сложише дао је један пастир» (Проп. 10, 12). Ужас последњег и праведног суда може, дакле, бити не само у томе што смо грешили, и грешили много, него у томе што су чак и наши најбољи пориви и тежње били дубоко затровани грехом и недостојни блажене вечности. Ето где је права несрећа, и ја не знам откуда може доћи исцељење, ако не од, осољених мудрошћу, речи духовног искуства. Неко од оних који су љубав у себи имали рекао је да су књиге светих достојне поштовања колико и мошти светих, а можда чак и више.

Или још један пример.

Тешко је наћи човека кога не мучи, макар повремено, блудна пожуда. Господарећим у свету назвао је апостол Петар прљање похотом,и није потребно много читати да бисмо потврдили исправност ових речи. Али, како се борити? Постоје пост и молитва, али, или не познајемо снагу једног и другог, или је грех толико снажан, да се ми не осећамо слободнима. Можеш побећи из света, зачепивши уши и затворивши очи. Али саблазан ће свуда поћи за тобом, јер се урезала у памћење и отровном слашћу уселила у срце. И, ево, Лествичник даје неочекивани одговор: «Жудно испијај подсмехкаоводу живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој душиродити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твојесрце».

Ето како. Мучио вас је у тајности срца трн прељубе, и дан, и два, и више. А потом вас је изненада позвао надређени и осуо прљавштину на вас, окривљујући вас за све стварне и измишљене недостатке. Блуд ће на дуго отићи од ваше душе, уступивши место горкој увреди, и на тај начин Бог ће вас одвести од пропасти, на чијој сте ивици стајали. А увреде ће проћи, увреде нису тако опасне.

***

За спасење је неопходан такозвани «разум спасења», без ког сав рад може постати само сетва по асфалту и орање мочваре. Луда из поучне приче, молећи се, земним поклонима разбија чело, и осим те непотребне трауме никав више плод не убира. Морамо, зато, тражити избрушено искуство Цркве, и за пажљиво упознавање са њим морамо наћи и време, и истрајност. Да не бисмо трчали у погрешном правцу и тукли ветар (1 Кор. 9, 26).

«Лествица» није Типик и њена вредност је другачија. Тамо нису описана молитвена правила, није одређен број поклона или мера узимања хране. Тамо су разоткривене много важније ствари, чије се деловање површним погледом не може открити. У суштини, читање сличних књига јесте исцељење од слепила. И ми сами, ма колико би нам година живота одмерио Господ, никада свој унутрашњи живот не бисмо упознали тако дубоко и јасно, како је то учинио игуман Синајске горе, Јован.

Такве књиге као што је «Лествица» читају се током читавог живота и усвајају полако, по мери реалних сила. У њима дише она мудрост која је «прво чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна» (Јак. 3, 17).