Човек је сличан...

  Човек је сличан, на пример, дрвету. Треба да доноси плод, јер ће га иначе – посећи. Или – свећи. Треба од рођења до краја живота на земљи горети пред Богом једнаком ватром без дима. А човек је сличан још и авиону. Да, да – авиону, који „не испраћају тек тако, као возове“, и под чијим крилом „о нечему пева зелено море тајге“ и сл.

Ево зашто.

У лету ваздушне лађе је најважније – полетање и слетање. То су најопасније и најодговорније фазе. На достигнутој висини такође може доћи до неочекиваних ситуација: на пример, може да улети птица у турбину, да се поквари техника или електроника, може и горива да понестане, а ту је опет и турбуленција, итд. Али је ипак најважније и најтеже – полетети и приземљити се. У човековом животу је све исто тако.

Човеково зачеће и први месеци његовог живота проведени у телу мајке, могу се упоредити једино са настанком новог универзума. Сва остала поређења нису адекватна. Израстајући у утроби од једне живе ћелијице до целог и пуновредног човека, ми гигантским корацима тамо, у мраку, пролазимо, тј. прелећемо, велике фазе развоја. То је – међузвездани лет. Све што нас чека напољу, по степену важности, није нам близу. Назовимо то паљењем мотора и узлетањем.

Затим се најважније фазе проживљавају у првим годинама живота. Никакво студирање ни ни факултет се не могу упоредити по важности добијања информације и навика са тим првим годинама, када се човечуљак учи да хода, говори и оријентише се у непрегледном свету. После се интензитет стицања навика смањује, иако се нама баш чини супротно, тј. да се живот пуни снагом. Образовање, избор професије, проналажење свог места – то је достизање висине. Живот се постепено успорава и настају промене, више квантитативне него квалитативне. На крају се достиже плафон изнад којег се не лети, и човек се креће у оквирима задате висине. То је оно што ми зовемо зрели живот.

Код неког је лет домаћег карактера: од Харкова до Симферопоља. Пред њим је лет мало дужи од сат времена. Код неког је он наглији: рецимо, Њу Делхи–Њујорк. Ту су и висина и брзина веће. Али то су детаљи. Свеједно, циљ лета није сами лет, већ слетање и испорука робе и путника. На тај начин, уколико нас упоредимо с авионима, најважније фазе код нас, одраслих људи, су већ за нама. Неко никада није напустио хангар, неко се срушио при узлетању, неком је у унутрашњости авиона у ваздуху био терориста или је из неког разлога убрзо понестало горива. А код нас је – све у реду. Полетели смо и постигли брзину и висину. Летимо. Најважнија ствар је сада – пред нама. Најважније је – слетети и не срушити се. Схватам шта значи: крај живота нашега да буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном Суду Христовом.

Нема о чему више да машташ. Лети, гледај око себе, уживај у погледу кроз округли авионски прозорчић, а пилот нека контролише уређаје. Циљ са сваким сатом постаје све ближи.

Када се приземљимо (дај Боже да се то деси), треба проћи кроз пасошке контроле. Аеродроми су такође веома симболична места.

* * *

То је читав систем врата и пролаза, тј. слојевита, организована заштита, која не дозвољава да се ко било укрца у авион. Дословно, као својеврсна митарства.

Тада, молим лепо, ствари на преглед. Ту будите љубазни, скините копче, сатове, каиш и повадите ситнину из џепова. Понекад се морају и изути ципеле или чак скинути одећа. Затим „станите овде, руке увис, а сада опет“.

Након тога „покажите свој пасош и карту“. Документа морају бити исправни, а формулари правилно попуњени. Ако се испостави да вама није дозвољен излаз из земље или да сте бегунац, вас одмах „купе“ ту на пасошкој контроли и одводе за беле ручице где треба. Постоји ту још један појам као што је виза, тј. регистрација. И чак када је све прођено, не би требало одмах да седате у фотељу. Треба да чекате. Понекад и дуго.

Међутим, постоји и категорија путника – VIP. Такви стижу на аеродром пет минута пре полетања, када су мотори већ загрејани. Прескачући све формалности, они у пратњи стјуардеса седају на своја места и – само напред. Очигледно њима у духовном свету одговарају светитељи. Они се без митарстава, застоја, нервозе и чекања одмах у пратњи анђела упућују ка циљу. Међутим, велика већина људи прекраћује време лутајући по дјути-фри шоповима, зевајући, гледајући кроз прозор на писту или на семафор са распоредом полазака.

* * *

Један мој пријатељ је уснио сан, како хитно мора да одлети. Аеродром је огроман, стотине врата и прозора – лако се може изгубити. И њега нигде не пуштају. Чак не желе ни да разговарају са њим, спуштајући главу и не узимајући му пасош. Са десне и леве стране људи пролазе контролу и иду даље, а он – не. Дословно исто као са Маријом Египћанком: нека рука га зауставља и не пушта на укрцавање. А већ најављују да ускоро узлећу! Он у паници трчи дуж небројених врата и прозора и одједном открива да је изгубио карту. На семафору почиње да светлуца информација да се укрцавање завршава. Човек схвата да остаје ту где је. И поред тога схвата још и то, да ствар није у авиону, већ у томе да га не примају у други, прави живот. Он тамо није потребан, и више ништа не може променити ни кориговати. Буди се ужаснут.

Какав би то он био, реците ми, ако не био одмах након буђења отрчао у храм Божији на исповест?

* * *

Цео наш живот је школа симбола, поука и загонетки. Неко је некад рекао да се може учити чак и на примеру телефона. Шта? Ево шта: рекао сам „овде“, а чули су „тамо“. Зар то није облик молитве?

И не само да се може учити на примеру телефона, већ и авиона, и аеродрома ...