Размишљања о судбини православне патрологиjе

„Филологизација“ патрологије није ништа друго него покушај њеног расцрковљавања - тако сматра један од најстаријих професора Московске Духовне Академије. Са професором и доктором црквене историје Алексејем Ивановичем Сидоровим, разговарао кореспондент сајта „Богослов.Ру“ јеромонах Адриан Пашин.

-Морам рећи да је у совјетско време историјски факултет Московског Државног Универзитета био како сада говоре „елитни“ факултет и стога је човеку, који није имао никакве везе и који није био син познатих родитеља и тако даље, било тешко да се ту упише. Ја сам уписао историјски факултет касно (већ после служења војске - тада смо служили три године) и нисам одмах био примљен: два пута нисам прошао због просека; примили су ме тек из трећег пута, када сам сакупио чини ми се 19 бодова од 20. Студирао сам на две катедре, на катедри историје древног света и катедри древних језика који су на факултету били тесно повезани. Веома сам захвалан својим професорима, конкретно још живој Ие Леонидовној Мајак и покојној Лидији Николајевној Годовиковој која се са мном занимала древним језицима (посебно латинским). Катедром древних језика тада је управљао покојни Андреј Чеславович Козаржевски код кога сам такође ишао на предавања. Сви ти професори, а такође низ других су били прекрасни зналци свога посла и мени су пружили много. Али, наравно, ни о каквој припреми ка патрологији или ка историји древне Цркве у совјетско време није могло бити говора. Истина, код нас на катедри древног света, професор А.Г.Бокшћанин је предавао специјални курс из историје раног хришћанства, али је тај курс, природно, био строго одржан у духу марксистичке „ортодоксије“. Тада, већ у универзитету открио сам нешто веома важно: више образовање даје само „матрицу“ а она се првенствено допуњује тиме што надорађујеш самостално. Стога, занимајући се у то време философијом (почео сам њоме да се занимам још у основној школи са 14 година) ја сам много времена изгубио на изучавање њене историје, посебно на изучавање античке философије. И за тему дипломског рада, изабрао сам превод и коментаре Плотиновог трактата „Против гностика“, написавши на ту тему касније и један од својих првих чланака.

-Андреј Чеславович Козаржевски је био верујући човек и није посебно сакривао своја убеђења. Да ли су се она некако одражавала на садржаје његових лекција?

-Пре свега, потребно је знати ситуацију тог времена. Андреј Чеславович је држао предавања из језика Новог Завета. Са њим, ми смо мало читали и апологете, светога мученика Јустина Философа и друге. Али све то је било строго садржано у оквирима језичких предавања, иако је наравно, без неких знања реалне историје Цркве било тешко проћи. Ипак, вера Андреја Чеславовича у то време се никако није пројављивала: ако би она на неки начин била примећена, он би одмах престао управљати катедром.

Са Лидијом Николајевном Годовиковом смо читали Тертулијана и блаженог Августина, што је за њу било доста сложено јер се она првенствено занимала средњевековним западом. При томе, она није била само изврсни специјалиста него и изванредан човек који носи огромну снагу и руске и европске културе. А те културе (у свом класичном облику) су у потпуности проникнуте хришћанством, руска култура је и просто незамислива без Православља.

-За кога бисте могли рећи да су били Ваши учитељи у патролошкој науци?

-Ако ћемо право, ка патрологији сам се окренуо нешто касније 1981. године, већ одбранивши кандидатску дисертацију. Тек тада сам ја који сам крштен од детињства и који сам међу очевим и мајчиним прецима имао небројано мноштво православних хришћана, дошао у Цркву већ оптерећен гресима. На жалост, живих учитеља у тој области код мене није било. Опет сам морао да се занимам самообразовањем. У Московску духовну академију сам био позван касније - 1988. године и тада је самообразовање кренуло значајно брже захваљујући благодатној атмосфери наших Духовних школа.

Можемо рећи, да је живи учитељ у неком степену за мене постао протопрезвитер Јован Мајендорф. Све је почело од дописивања, а касније смо се више пута сретали. Долазио је и код мене кући. Он је био не само образован човек, него и човек високе душевне културе. Почетком 80-их година прошлог века, он је за мене постао образац православног научника. Али опет, мене је увек поражавала његова задивљујућа простодушност и ретка доброта. Он није само великодушно дозвољавао да се дискутује са њим, него је увек покушавао да схвати туђе мишљење. Ја сам се тада занимао Оригеном: он ми се чинио као невино осуђен и ватрено сам се противио оцу Јовану, настојавајући на томе да је без анализе сачуваног корпуса текстова александријског „учитеља“ тешко изводити радикалне закључке о њему као о јеретику. Тада је отац Јован, не без неке малене ироније рекао: „Шта да радимо: погледајте и проанализирајте те текстове“. Као ватрени ревнитељ Истине, ја сам послушао његов савет. И после највероватније 10 ( или чак 15) година таквог „посматрања“ коначно сам схватио: Ориген је стварно био јеретик. Тужно је што је тако генијалан човек служио не Богу, него лукавоме (иако је сам себе, подразумева се, сматрао служитељем Божијим). Уосталом, у паклу је тако званих „генијалних“ и „талентованих“ људи, вероватно више, него људи средњих способности, због тога што је талентованим људима теже од свега непрестано држати у уму и души речи Апостола: „Шта ли имаш што ниси примио?“ (1.Кор. 4,7). Но, таленат је дар Божији а не наше власништво.

Запамтио сам један догађај: ја и супруга, будући још ново крштени верујући, једном смо навалили на оца Јована поводом новог календара у Америчкој цркви. Он нас је погледао (ја до сада памтим тужан израз његових очију) и рекао: „Ви чак не можете ни замислити шта значи бити православан у Америци. То је тако малено, сићушно острвце у огромном океану безбожја“. Уопште, могу рећи да веома дубоко поштујем оца Јована Мајендорфа и увек се молим за њега, иако се понекад нисам слагао (и не слажем се) са њим у мишљењима.

-Шта је за Вас богословље? У каквом је оно односу са науком и да ли је њега могуће назвати науком?

-Свима је позната фраза Јевагрија Понтијског: „Ако си богослов, онда ћеш се молити истински а ако се истински молиш онда си ти богослов“. Осим тога, ја своје студенте увек упућујем ка првој „Речи о богословљу“ светитеља Григорија Богослова која нам је свима добро позната. Уопште, ја сматрам да је појам богослов- велика титула. Нису се случајно у нашој Цркви те титуле удостојила само три света оца. За мене су истински богослови, молитвеници, подвижници, старци, истински монаси. Јер они су не само идеали светости, него и изражаваоци истинског богословља. Стога ја, лаик, волим монаштво, иако сам видео и доста „псевдомонаха“. И када је постављено питање који степен мени дати, доктор богословља или доктор црквене историје, ја сам се заузео за то да ми дају степен доктора црквене историје.

Не тако давно, први пут за својих шездесет и нешто година, сам био на Светој Гори. Тамо сам се срео са сада прогоњеним намесником Ватопедског манастира архимандритом Јефремом. Он ме је задивио невероватним даром благодатне молитве - даром који је озаривао читаву моју личност. Када смо се опраштали, отац Јефрем је упитао: „А ко сте Ви?“ Рекао сам му да предајем патрологију. Тада ме је погледао и мало се осмехнувши рекао: „Значи богослов“. „Не, не“ - одговорио сам, - „ја нисам богослов! Богослови сте ви, који се овде налазите“. У тим речима сам изразио моје искрено убеђење. Стога, говорећи искрено, у мени све протестује када слушам другачије речи о богословској науци. Оне се некако претварају у излизане малене монете. Да, богословље је наука. Али сетите се, како сте говорили пре да је монаштво „Наука наука“? Ако у таквом смислу употребимо дати израз онда је и о богословљу могуће рећи да је оно „наука наука“. Нараво сви ми, „који се занимамо богословљем“ би требали да поседујемо неку вештину, јер та предавања захтевају неопходне навике. Али нису сви из „оних који се занимају богословљем“ – стварно богослови.

Ако пређемо ка патрологији, онда у одређеном смислу можемо рећи да је она наука која се налази на раскрсници богословља, црквене историје, агиологије, философије и филологије не говорећи већ о осталим дисциплинама. Али је не смемо свести ни ка једној од ових дисциплина. Можемо привести једну веома занимљиву чињеницу. 2008. године је изашао „The Oxford Handbook of Early Christian Studies“ (масивни том са више од 1000 страница). Овде се констатује да се у савременој западној науци (не само протестантској него и католичкој), уочава тенденција замене термина „патрологија“ (patristics) термином «ранохришћанска истраживања» (early Christian studies). На заседању северноамеричке заједнице за патрологију њен председник Ш.Каненгисер (познати католички научник), чак је написао предавање: „До виђења, патрологија!“ „(Bye, bye patristics)“. У чему је смисао такве замене терминологије? Смисао је сасвим јасан. За многе западне научнике термин „патрологија“ или „патристика“ је постао непожељан, јер је веома црквен и за собом вуче превише „православне“ асоцијације. Израз „ранохришћанска истраживања“ предлаже довољно слободно обраћање са „материјалом“. Таква тенденција мени се чини као веома опасна, зато што је патрологију тада лако могуће спустити до степена просте светске науке.

Наравно, никоме не можемо забранити да износи свој став. Светска наука, логично, може да се занима изучавањем стваралаштва светих отаца и црквених писаца у својој сфери делатности. Мој колега са универзитета Александар Арнолдович Стољаров је водио одељење патристике на философском факултету Московског Државног Универзитета, разматрајући дела отаца као сведочанство историје философске мисли. Сада на Институту философије РАН постоји неколико специјалиста за проучавање патристике као философске дисциплине. Једном сам читао једног немачког истраживача (уколико се добро сећам његово презиме је Лангербек), који је у једном великом чланку доказивао могућност изучавања тих дела као предмета класичне филологије. Могу рећи да сам до свог оцрковљавања и сам делио слично мишљење. Сада, разуме се, оно ми се чини као метод беспомоћно наиван. То је исто ако би човек кренуо да описује јело у ресторану, имајући под руком само мени. Јер патрологија је наука искуствена, као уопште и богословље. И духовно искуство које се јавља као необходан услов (condition sine qua non) изучавања патрологије, немогуће је добити изван Православне Цркве и њених тајни. Наравно, ради тога су потребна знања и историје и философије и филологије. Али у суштини они су само инструменти патрологије, као што су за дрводељу инструменти абрихтер, тестера и тако даље. Опет, дрводеља није ни абрихтер ни тестера. Стога, филологија например, колико год да је она важна и драгоцена за патрологију не може патрологију и да замени. За нас, по мом мишљењу, као озбиљна опасност се јавља „филологизација“ патрологије, таква као и на пример „философизација“. Човек који чита и изучава свете оце - још није патролог, па макар он блиставо владао грчким или латинским језиком и осим тога, новим језицима. Он може да их изучава као што изучавају дела Хомера, Платона или неоплатоничаре. Патролог је у првом реду тај који у синергији са благодаћу Божијом стреми да преобрази себе, старајући се да живи по лику светих отаца. Он не може да не буде човек изван цркве или светих отаца.Он не може да буде човек изван црквени или „околоцрквени“ и стога је за њега логично да такви писци као што су например Варлаам и Анкидин колико год да су они на први поглед талентовани, не могу бити постављени на један ниво са светитељем Григоријем Паламом. Само истраживачима који су изван Православне Цркве може да се чини да су светитељеви противници- првокласни мислиоци а он да је „тројкаш“ који само понавља „светоотачка правила“. Такве истраживаче ја не могу назвати патролозима. Услед свега горе поменутог ја сам дубоко убеђен у то да проста „филологизација“ (или „философизација“) патрологије јесу само покушај њеног „расцрковљења“.

Понекад студенти постављају питање: „Али како Алексеју Ивановичу! Ипак треба изучавати језике“. Ја им одговарам: „Коме ви то говорите? Да, наравно, изучавајте, старајте се!“ Само треба јасно схватати, ради чега их ви изучавате. Средства никада не би требало претварати у циљ или како су раније говорили, не треба кола испред коња да иду. И увек треба памтити да класични филолог још није патролог.

-Сличан приступ је на Западу преовладао још раније у односу ка библистици.

-Тако је, иако ја нисам специјалиста за библистику. Просто, имао сам прилика видети да код нас понекад присуствује неки дух провинцијализма: све што се тамо ради је добро. Али то уопште није тако. А ја сам читао и читам западне истраживаче, и делом због посебних професионалних навика, трудим се да од њих учим. Но ипак, ја не сматрам да их треба следити. Ми имамо своју прелепу традицију и у првом плану је потребно васпитавати се у њој. Конкретно, код нас је била добра школа руске православне библистике и слава Богу на катедри библистике у Московској Духовној Академији то схватају и враћају прошле традиције.

На Западу се издаје огромна количина књига и чланака о сваком древном хришћанском аутору. Могуће је читав живот посветити читању тих радова и никада не доћи до дела самих светих отаца. Овде би требао да буде испоштован разумни минимум. Постоје фундаментални радови - њих је пожељно знати али поставити за свој задатак „обухватити необухвативо“ је смешно. Млади православни научници не смеју заборављати, чини ми се, елементарне истине – да је живот кратак. И у тој перспективи краткоће живота не би требало из вида губити главни циљ. А за православног научника, као и за сваког православног човека тај циљ јесте спасење душе и свако стреми ка том циљу својим путем. Али код православног патролога постоји једна озбиљна предност: он је због своје делатности просто обавезан да непрестано општи са светим оцима. И овде велико значење има та чињеница да у задаћу патролога, по замисли, улази обавеза не само да истражује и изучава светоотачка дела него да их и преводи. Искрено ћу признати да је за мене највећа срећа преводити свете оце. Истина, имам веома мало времена за то: професорски терет је толико велики, да га не би издражао ни сваки млад човек. И ако ми понекад успе да издвојим који час за преводе то су најбољи сати у мом животу.

Овде би хтео да скренем пажњу на то да су преводи дело веома одговорно и на жалост, ни један преводилац не може избећи грешке. Понекад се дешава, да смисао није сасвим могуће правилно схватити, понекад се грешке дешавају као последица просте непажње а понекад и чисто случајних околности (например, телефонски позив и „дијалог“ са текстом се прекида, а стога се и губи његово правилно виђење). Необходно је само имати у виду елементарну истину: не греши тај, који ништа не ради. Скоро су објавили рецензију на превод мог младог колеге. Признајем, она ме је јако растужила. Свака рецензија предлаже сагледавање како добрих тако и негативних момената рецензираног рада. А овде су нашли две озбиљне и неколико малих грешака, скупили их заједно и ни једне речи нису рекли о обимно урађеном послу и о заслугама рада. На жалост, то веома подсећа на жанр жуте штампе. Ми много говоримо о љубави ка ближњем, али се често показује да су то само речи. Јер таква се љубав пројављује не само у томе да би помогли баки да пређе улицу, него и у томе да би подржали свог колегу. А ако треба и да се критикује, онда при томе следује пројављивати љубав и трпљење, опомињући „у духу кротости“. Јер ми смо православни људи и на то треба обратити посебну пажњу (у првом реду то себи говорим).

Главни закључак, који сам направио из своје вишегодишње (већ скоро тридесетогодишње) делатности на изучавању и преводу светоотачких дела је да је православни патролог просто обавезан да задобија „преводилачко смиреномудрије“. Он увек мора схватати и осећати разлику која постоји између њега и светога оца, којим се он конкретног тренутка занима. Патрологу је суштински важно да схвати да је „јерархијски“ нижи од светога оца, да је он „испод њега“. Најстрашније за православног патролога је фамилијарност у односу ка светоотачком наслеђу, та хула на Духа Светога која се никада неће опростити.

-Алексеју Ивановичу, Ви позивате да узимамо пример, да подражавамо, да се учимо од светих отаца - у првом плану у духовном животу. Али сваки од светих отаца је жив човек, жива личност са својим карактером. То се одразило и на стил њихових дела и у самом њиховом животу. Ко је од светих отаца по свом карактеру Вама најближи?

- Господ је тако устројио, да када сам дошао у Цркву мој духовник ме је благословио да се занимам преподобним Максимом Исповедником. Ја сам се тада страшно узрујао: зар он не схвата да ја готово у четрдесетогодишњем узрасту морам да почнем све испочетка. Имао сам већ пола готову докторску дисертацију а овде треба почињати од новог листа. Али, по милости Божијој кренуо сам на тај нови, дугачки пут и кроз неко време сам схватио да ми је преподобни Максим, унутрашње веома близак. Сећам се, тада сам дошао кући код покојног Сергеја Сергејевича Аверинцова са низом конкретних питања, повезаних са преводом текстова преподобног Максима. И у току разговора Аверинцов ме је погледао некаквим оштрим погледом и упитао: „Зар вас није страх да се занимате тим оцем Цркве? Јер код нас за то могу и језик ишчупати и руку одсећи“. У неком тренутку мене је стварно постало страх иако ја, како ми се чини, нисам био плашљив. Тада је први пут пред мене постављено питање: да ли сам спреман да својим животом (а можда и смрћу) докажем верност светоотачком Предању.

Ја на лекцијама непрестано покушавам да покажем својим студентима, да су Оци Цркве били различити људи. Њих су нападале те исте страсти и телесне немоћи као и нас. Али су се они читав живот борили за чистоћу срца и јасност духовног вида, задобијање којих је незамисливо без духовне ограде. Моћ подвига је то што их разликује од нас.

Могу још додати, да искуство општења са различитим светоотачким делима не може а да не иде руку под руку са задобијањем сопственог духовног искуства. И овде сваки патролог треба да следи, наравно, свој пут у зависности од особина своје личности и судбине. Например, мене су раније више привлачили „спекулативни предмети“ и логичке дистинкције (конкретно, код црквених писаца VI века или у „Путеводитељу“ преподобног Анастасија Синаита). Опет, већ довољно давно сам осетио жељу ка аскетским делима и у последње време она постаје све јача. Уздам се у милост Божију и на то да ће ми Господ дати још мало времена да би некако реализовао ту жељу.

-Преподобни Анастасије Синаит је управо и спојио у свом стваралаштву аскетска дела и такве богословско - философске трактате као што је „Путеводитељ“.

-Несумњиво да јесте. Ја сада са задовољством преводим његова „Питања и одговоре“; изванредно сведочанство су и његове „Душекорисне поуке“. Надам се да ће ми Господ дати снаге и времена да би превео та дела. Преподобни Анастасије је неочекивано засветлео за мене многим нијансама. Уопште сваки отац - је стварно цео свет. Преводиш његова дела и схваташ колико је истанчан и богат његов универзум, у том смислу и језички и мисаони. И ти сам помало почињеш себе као да „обликујеш“ по образу тога оца којег ти преводиш. У томе вероватно и јесте једна од најпривлачнијих страна патрологије. Како говоре, од онога што читаш зависи то шта ћеш постати. Једна је ствар ако се ти налазиш у соби где стоје полице са детективима и забавном литературом а друга ствар ако су те полице заузете књигама духовног садржаја.

-Која је данас најперспективнија и најактуелнија тема у патрологији ако одабирамо тему за научни рад?

-Сматра се да у патрологији нема „неактуелних“ тема. Актуелно је то, што је корисно за нашу душу. У том смислу нама је интересантан сваки Отац Цркве. И ако поставимо сличан циљ онда је могуће писати научни рад на тему многих отаца. Например, код нас се дубоко поштује свети Јован Златоусти. Али још нико није схватио његово огромно стваралачко наслеђе: обично Златоустог оца у најбољем случају сматрају као учитеља морала, али нико није покушао да га схвати као великог и дубоког богослова. Такође, као и светог Кирила Александријског који се обично разматра у аспекту христолошког учења и при томе заборављају да је александријски светитељ био не само изванредан тумач Светога Писма него и православни мислилац, чији је главни поглед на свет била сотириологија и са њом повезано аскетско-морално учење. Таквих примера је могуће још много привести. Већ у XX веку посебну актуелност је добила тема поздно-византијског исихазма. На ту тему је написана огромна количина радова. Али овде има много камења за спотицање. Например, код нас у Русији на Уралском универзитету предаје католички научник Г.Бејер. Он је недавно издао „Житије преподобног Григорија Синаита“ са великим уводним чланком и коментарима. Судећи по рецензији на то издање (само издање ја још нисам добио), преподобни Григорије постаје скоро па неоплатоничар, његово учење је тесно повезано са суфизмом и тако даље. Ту рецензију сам показао неким својим студентима. Прочитавши је, упитали су ме: „Зар је такву књигу написао учен човек?“ Другим речима, вредност сличних „студија“ је равна нули а често прелази и испод позитивне границе.

По мом мишљењу важан је још један момент. Већ на историјском факултету Московског Државног Универзитета нас су учили да су главни- извори. Од њих треба и почињати. У исто време, истраживање конкретних дела одређених црквених ауторитета је незамисливо без читавог контекста светоотачког Предања. Ниједан човек све то не може обухватити, та интерпретација је у моћи само саборног разума православних научника патролога. Стога би студентима посаветовао да пишу кандидатске теме на конкретне текстове, старајући се, логично, по мери могућности узимати у обзир и светоотачки контекст. Он одмах не објашњава, али како се говори: „трпљење и труд ће све превазићи“.

-Али како одабрати тему рада? Можда се поуздати у вољу научног руководиоца?

-Убеђен сам, да је у првом реду студент обавезан да се унутрашње определи са темом. Задатак научног руководиоца представља не толико одређивање конкретне теме, колико потреба да јој пружи правилан смер. Мени је у светској науци руководилац кандидатске дисертације била покојна Јелена Михајловна Штаерман. Она је била убеђени марксиста а ја такав никада нисам био. Али, Јелена Михајловна је била веома паметан човек и ми смо једно друго добро разумевали. Једном ми је рекла: „Ти пиши а када напишеш, заједно ћемо погледати и размислићемо шта можемо оставити а шта захтева измене“. Наравно, руководити треба, међутим студента треба учити ка „слободном пливању“. Прво се треба заснивати на интересу студента а после већ заједно са њим формулисати тему. Ја уопште гледам на школску обуку као на синергију, при чему је приликом припреме дисертације пожељније деловање самог студента; професор би га требао само усмеравати.

-Шта је најтеже приликом писања научног рада?

-Најтежи је по мом мишљењу, обиман увод. У сваком научном раду је потребно видети и дрвеће и шуму. Када улазиш у текст, одмах је тешко спазити контекст. Али када ме питају студенти: „Шта је важније? Читати литературу или се занимати самим извором?“, ја одговарам: „И једно и друго. То су нераздвојни процеси. Ти мораш читати што више истраживања на ту тему али не закопавати се у њих“. Знам из личног искуства како је то тешко, зато што се увек борим са искушењем скренути у некакав посебан проблем.

-Које су најтипичније грешке оних који се спремају за степен кандидата богословља?

- У идеалној ситуацији, студенти и постдипломци морају већ бити зрели са тачке гледишта опште културе, али наша главна невоља је у томе што је веома много пао степен средњег образовања. То што се раније само собом подразумевало, данас студенти просто не знају. Ја се сећам како смо ја и друг у школским данима ишли прво у дечију а затим у општу читаоницу Лењинске библиотеке и тамо смо читали критичке радове Толстоја, Достојевског; ја сам такође сакупљао литературу из историје и историје философије (незабораван утисак је остао од покушаја да са 15 година прочитам „Феноменологију духа“ од Хегела). А сада већина студента нема најелементарније основе, одсутно је основно хуманитарно образовање: њега ће морати да ураде самостално, али на жалост, нису сви спремни на овај тежак подвиг. Јер могуће је саградити веома лепу зграду, али без темеља она ће се срушити. На нас професоре пада да радимо са тим „материјалом“ који имамо и стога ми добро схватамо да не треба наметати максималне захтеве ка тим младим људима који нису задобили дужну културну основу. За три године у Академији они не могу попунити ту празнину. Озбиљан посао треба започињати већ у богословији.

-На чему студенти губе највише времена?

-Код нас у Духовним школама постоји своја специфичност-постојање послушања које заузима одређени део времена. Могу рећи само о свом искуству: када сам ја писао кандидатску дисертацију, често сам морао радити ноћима, јер сам дању морао мислити о хлебу насушном. Но главно за мене је било- концентрација пажње. Не ради се о томе, колико времена ћеш ти седети за књигом, него како ћеш бити сконцентрисан. То је веома озбиљан проблем. Понекад радиш сат или два и не можеш да се сконцентришеш: јер процес је стваралачки, требало би да се појави надахнуће. Али и ка њему, том надахнућу, треба колико год да то чудно звучи, себе систематски припремати. А ради тога је потребна дисциплина и самоорганизација, чега по правилу увек недостаје.

-Да ли Ви имате неке своје методолошке технике?

-Овде је све индивидуално. Ја например све преписујем ручно. За мене је то веома важан моменат, прво препишем, онда откуцам на компјутеру, затим штампам и тек тада почињем озбиљно радити са текстом. То је веома дуг процес.

Други момент: ја припадам ка старом покољењу које воли да ради са књигама. Сада наравно постоји електронска технологија, али чак користећи се њом ја се трудим да важнија места одштампам на штампачу. За мене је веома важан телесни додир са текстом- очима, рукама. Раније, када нисам могао добити неку необходну књигу, тада сам или извлачио конспекте или сам је копирао. А данас се трудим да ипак добијем књигу. Век електронске технологије мени се чини као век деградације културе, јер је сва та технологија по правилу оријентисана на информацију. А информација није култура, него само њен споредни продукт. Она сама по себи ништа не може стварати, али да одвикне од размишљања, она је способна.

На жалост, ја радим веома споро. А можда и на срећу-то зависи са какве стране посматрате. Када читам истраживања старих аутора например А.И.Брилиантова, А.А.Спаскога и других имам тај осећај да они никада нису журили. Сви ми, па и ја сам, губимо за озбиљан рад неки необходан осећај исихије и мира. Сви смо ми данас изнурени а то веома смета у научном раду и често је спушта до нивоа некаквог сурогата. У патрологији је посебно потребно унутрашње осећање мира, јер је исихија једно од најзначајнијих својстава светоотачког става. Слично се, како је то било познато још у античности, познаје пре свега сличним.

Разговарао јеромонах Адриан Пашин.

Богослов.ru