Дошао је у Призрен из Ћуприје. И тако својим радом направио везу између два дела Србије, којa су још пре неколико векова повезали Немањићи и Хребљановићи, својим животима, својим задужбинама, својом крвљу, светим моштима. На Косову и Метохији у задужбинама Немањића у Душановим Светим Архангелима, Дечанима Светога краља Дечанског, Милутиновој Богородици Љевишкој и Грачаници млади сликар из Ћуприје Новак Новаковић, је нашао мотиве за своје нове слике. А тамо, у близини Ћуприје, на само десет километара је Раваница, задужбина Светога кнеза Лазара и тамо почивају његове свете мошти, пренете са косовског стратишта крајем кобног 14. века. Некада су се Срби градећи свете задужбине заветовали Богу, захваљивали му на даровима, и молили за опроштај. За душу на ономе свету, да нађе мир, и да се усели у Рајска насеља. А данас, ми њихови потомци, учећи делове историје загледани у фрагменте фресака или стојећи крај Светих моштију опијени миомирисима који се из њих шире, питамо се да ли смо их достојни? Не само да задужбине не подижемо онако и онолико, као они, већ и своју историју учимо из уџбеника које нам неки други, можда чак и некадашњи непријатељи, пишу. Новак, директор музеја у Ћуприји, данас покушава да споји, повеже историју и уметност, да направи круг, и да својим сликама забележи овај тренутак сада, ово време својеврсног ропства на Косову и Метохији, али и културног ропства у другим деловима некадашњег српског царства.
-Ми смо у току боравка овде имали прилике да обиђемо Богородицу Љевишку, Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу… све оне наше светиње које ја лично и већина људи у делу Србије у којем живим нису имали прилике да виде, поготово људи моје генерације, и о њима знамо из монографија, из различитих репродукција... Ово је свакако јако драгоцено за мене, и имаће утицаја на мој даљи рад, и ја сам захвалан Дому културе Грачаница који је организовао ову ликовну колонију у Призрену - дели са нама своје утиске Новак Новаковић.
Први пут је у Призрену, први пут у комплексу манастира Светих Арханђела, и његови су утисци позитивни. Каже да је срећан што је ту и његови радови који ту настају обилују мотивима из тога окружења:
-Ја сам завршио четири колажа, на којим доминирају мотиви инспирисани окружењем, на једној је портрет цара Душана, с обзиром да се налазимо у његовој задужбини, царском граду Душана Силног, Призрену, и један портрет Анђела који је инспирисан местом, манастиром у којем ми боравимо. Ја сам се трудио да у тим својим колажима останем достојан начину свога рада, али сам по по први пут овде кренуо са радом портрета у стилу византијске иконе, која је формулисана на сасвим другачији начин, атипичан за представу овакве врсте. С обзиром да је реч о колажу, трудио сам се да останем доследан том византијском процесу рада и канону, а да ипак сама материјализација и сама употреба различитих материјала, папира, бајчева, допринесе заиста једном таквом утиску. Сада је на публици да оцени колико сам ја успео у тој својој замисли.
Од својих најранијих уметничких изражаја, Новак се бави проблемом византијске иконе. Његови радови су настајали у атељеу, и рад на иконама му је начин да се смири, опусти.
- Рад на иконама ме на неки начин смирује и опушта. То радим из неких најинтимнијих осећања и за себе, тако да ти мотиви византијске иконе имају утицаја на моје стваралаштво и на моје поимање портрета, којим се иначе бавим и то се пре свега види у издуженим портретима и наглашеним очима на портретима које радим. Ова ликовна колонија у Призрену ће створити нове перцепције у томе шта бих ја могао да радим и надам се да ће то бити задовољавајуће.
Као неко ко се бави иконом, Новак је приметио да су фреске у Дечанима, очуваније од фресака у Раваници:
-Сликарство у манастирима које смо посетили, поготово у манастиру Дечани, је јако добро очувано у односу на Раваницу која је вековима изложена атмосверским променама.У Раваници живопис није сачуван у тако великој мери, али што се тиче архитектуре види се утицај. Раваница припада моравском стилу архитектуре и у томе се види утицај манастира и цркава са Косова и Метохије. И то је доказ те везе које једна другу допуњују.
Сем о Раваници, која му је физички најближа, Новак је често и у другој задужбини везаној за цара Лазара, тачније за Лазаревог сина деспота Стефана Лазаревића. То је манастир Манасија, у народу познатија као Ресава, по крају у којем се налази. И ову светињу Новак везује са косовскометохијским светињама, али она за разлику од њих и од саме Раванице има неку другу врсту духовности:
-Манасија, по мени лично, има неку другу врсту духовности. Она је доста претрпела, у различитим вековима, што се тиче архитектуре, мада су сад пиргови у Манасији реконструисани у потпуности. Манасија иако ствара другачији утисак, по мени, употпуњује ту причу обзиром да овде можемо да видимо да су Свети Архангели и да су многи други манастири, били окружени зидинама, а да ти зидови данас не постоје. Манасија је једна од ретких цркава која има негде сачуван изворни облик и која може да нам употпуни слику што се тиче тог аспекта. Манасија је по мени врхунац тог градитељства и сведености форме у архитектонском смислу.
А фреске у Манасији су у некој другачијој причи, сведочи Новак.
- Иако је јако мало фресака у манастиру Манасији сачувано, по остацима, по ономе што можемо да видимо, откривамо композиције на којима су фреске атипичне. Ако знамо да је деспот Стефан Лазаревић био и владар и песник, можемо претпоставити да је он неком лирском поетиком доживљавања Старог и Новог завета сликарима, зографима, који су радили на осликавању Манасије, сугерисао како да реше поједине проблеме. И то је, ако гледам из мог данашњег угла, било олакшање сликарима, јер су поред себе, као наручиоца посла имали владара који је тачно знао шта хоће да насликају. Наравно, уметници имају неки свој стил и он се није мешао у технологију, у начин рада, али описао је шта жели, и то је олакшавало посао уметнику. Тако да је, претпостављам, и то један од разлога што је сликарство у Манасији занимљиво. Нема у тој мери култ ратника који има Раваница, иако је размак у раду на тим светињама неких тридесет година. Јако мало фресака је очувано, јер и Манасија и Раваница су јако страдале у турско време од Турака. Манасија је била турска коњушница, скинуте су оловне заштите са купола па је била изложена киши, а одоздо амонијак од коњске балеге и урина нагризао је још више зидове, тако да је Манасија оштећенија од Раванице. Она је страдала од сеоба Срба са тих простора 1690, па је напуштана и обнављана неколико пута.
Док су мошти кнеза Лазара у Раваници, Новак нам није могао рећи да ли су мошти Деспота Стефана Лазаревића у Манасији.
- Знам да је приликом последњих реконструкција цркве и конзервације фресака, нађен гроб у припрати, у наосу цркве у Манасији, испод ктиторске композиције, али не знам на основу чега и да ли су рестауратори утврдили да су то мошти деспота Стефана Лазаревића, мада сам од колега чуо да јесу.
По тврдњи стручњака који се баве истраживањима и проучавањима моштију светитеља, постоје докази да су мошти Деспота Стефана Лазаревића у другој његовој задужбини, манастиру Копорину код Велике Плане, и тамо се свакодневно дешавају исцељења крај његовог кивота.
Но, по Новаку, средњовековно црквено сликарство је још увек потпуно неистражено, и увек има нових мотива који се могу пронаћи, а свакако много је оних, који, као и саме светиње повезују њихови задужбинари, који су, као и кнез Лазар и деспот Стефан Лазаревић кретали путањом коју су им пропутили претходници из рода светих Немањића, а којим данас у трагању за вештином и стилом оновремених зографа, корачају ови нововремени сликари да открију, али и пренесу тајну на будућа поколења.
Оливера Радић
