Писмо прво
Утисци о Индији. Поље за мисију, која је сада у рукама протестаната. О монофизитима. О магији.
New Delhi (Индија), 29 септембар 1961. године
Драги у Господу оче Софроније!
Срдачан братски поздрав из Индије. Овде је право лето, сунчано, мада су ноћи хладне. Земља ми се допада, а и народ такође. Само, сиромаштво је овде јавно и народ је изгладнео и неухрањен, но, пре свега, љубазан. Земља није хришћанска. У ваздуху је магија. А на улицама седе хипнотизери змија, и змије играју под фрулом. Поље за мисију, право и дубоко. Но, мисија – у рукама је протестаната, који, истина, проповедају Христа и реч Божију, но у Цркву не приводе, јер су и сами ван Ње.
После Конференције отићићу на три дана ка малабарским хришћанима, такозваним „сиријским православцима“, то јест монофизитима. Имам тамо неколико ученика из Америке. Но, на њихово сједињење са Православљем мало је наде, али не без наше кривице – инертности и лењости. Сада се развија и расте монофизитски блок – Јермени, Копти, Етиопљани и Малабарци. Ми смо испустили могућност да их привучемо. А Зернов је чак предлагао издати им свештене бедеме Халкидона! О Конференцији нећу писати. Дознаћете од владике Антонија. Ка иступању Московске Патријаршије односим се неодређено: будућност ће показати! Само, није тако лако говорити истину! Општи утисак о Конференцији је суморан („пословно“, по нашем – business), и не гледајући на официјалну елоквенцију, дисање Духа се не осећа (тако је, у крајњој мери, за мене). Испод је предходних, делимично и зато, што нема великих људи, сличних покојном архиепископу Михаилу (Константинилису), кога сам веома поштовао и волео. Ово није старачко гунђање, већ тужно признање. Већ 12 –ог одлећем дома. Одговорите на америчку адресу. Предајте мој поздрав м. Јелисавети.
Грлим са љубављу. Ваш у Христу Г. Флоровски
***
Писмо друго
Монофизити – одвојена браћа. О забораву васељенскости Православља. О текућим плановима.
Cambridge (Massachusetts, USA), 23. април 1963. године
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Драги оче Софроније, благословите!
Срдачно Вас поздрављам са Светлим Празником и шаљем вам братски поздрав.
У овој години Ви сте мене сасвим заборавили, па и отац Силуан је престао слати „Журнал Патријаршије“.
О мом путовању у Индију Ви, наравно, знате. Сама Конференција у Њу Делхију, по моме, била је не баш успешна и досадна: уопште није била догађај. И чини ми се да ја нисам једини који тако мисли и осећа. Но, било је веома пријатно срести старе пријатеље, посебно из Грчке, и стећи нове. Смутња у вези са избором новог архиепископа у Атини веома ме је ожалостила. Највише од свега утешило ме је путовање на југ, ка малабарским јаковитима, мада ја и не гледам тако упрошћено на питање о њиховом присаједињењу са нама, као Николај Михајлович Зернов. Када је он био тамо, помутио их је неоснованим надама. Али код њих има пуно истинског благочешћа и још више црквеног живота. За њих се може искрено рећи: одвојена браћа! Одвојена више историјом, него разликом у вери. Но, право и поновно уједињење могуће је само кроз узрастање (срастање)[1], - што је у принципу могуће, мада је и тешко оствариво, јер су они тамо, а ми овамо, - али никако не кроз формални пристанак. Осим мене тамо су била два или три архијереја из Грчке и из Константинопоља, и понеко из московских делегата, између осталих и владика Антоније. Са неким од московских делегата упознао сам се довољно блиско. Неразумевања се нису јављала, јер сам ја грчке „јурисдикције“. Но, архиепископ Никодим ме је веома ожалостио и зачудио својим питањем насамо: „Не жалостите ли се Ви, што нисте у тој Цркви, где сте били крштени?“ – На то сам само са чуђењем одговорио: „Ја никада нисам мислио, да сам крштен у „руској Цркви“, и што таква постоји. Постоји само Православна Црква“. За њега је то било зачуђујуће. Ето, ово умањивање, или у суштини, заборав васељенскости или „католичности“ Православља мене саблажњава и рањава.
Очевидно је, да је Московска Патријаршија заинтаресована у Екуменском Савету: послат је посебни представник у Женеву, али бојим се, углавном стога, што је тамо грчки, епископ Емилијан, веома мио и искрен човек, кога одавно поштујем. Отац Виталије Боровој, који је послан у Женеву, ми се такође допада, и са њим сам пре две године пуно братски беседио. Но, мене жалости, са обе стране, то дуплирање православног представљања, које компромитује јединство Цркве.
У јуну се спремамо у Европу, углавном у Финску, где рачунам порадити у универзитетској библиотеци – тамо је повећи руски одел, и много старих руских богословских књига и часописа. Крајем августа претпостављамо да ћемо бити у Енглеској, у вези са Конференцијом, и, уколико се да, рачунам да останем у Лондону на неко време.
Још једном братски поздрављам с Празником. Молим молитве.
Поздрав од Ксеније Ивановне.
Са љубављу у Христу, увек Ваш Г. Флоровски.
***
Са руског превео игуман Петар (Драгојловић)
Извор: https://azbyka.ru/otechnik/Sofronij_Saharov/perepiska-s-protoiereem-georgiem-florovskim/
[1] Овде се руска реч у оригиналу – срастание – може превести и са узрастање и са срастање, а најтачније је са обе речи. Зато догматски посматрано, најисправније је да се протумачи као духовно срастање малабарских монофизита јаковита са Православљем, уз њихово духовно узрастање и исправљање до висина Православља, тј. постепено и дубоко. Али животно и реално, а не формално и спољашње. (примедба преводиоца).
