Приликом недавне ликовне колоније одржане у манастиру Светих Архангела, под називом ,,Јесен у Призрену“ у древном граду на Бистрици, боравио је и Предраг Драговић, сликар, вајар и графичар. Као најстарији учесник колоније (рођен је 01. септембра у Драговића пољу, код Колашина у Црној Гори), Драговић је дошао да међу косовско-метохијским светињама тражи грађу за своје нове слике, а не да слика. То је оправдао речима, да ,,веома споро слика, и да за време трајања колоније не би успео да заврши своје слике“. За разлику од својих млађих колега, Драговић иза себе има веома богату уметничку каријеру. Само годину дана после завршеног Факултета ликовних уметности у Београду, одсек за сликарство,1979. године, Драговић је постао члан УЛУСа. Од тада до данас није престајао да се бави сликарством, графиком и вајарством. Данас живи и ради у Београду и Драговића Пољу.
Своје уметничке радове је до сада излагао на великом броју самосталнох изложби у Београду, Краљеву, Врању, Лазаревцу, Сремским Карловцима, Беранама, Колашину, а његове слике су биле изложене и на групним изложбама у Паризу, Барселони, Атини, Риму, Минхену, Дрездену, Бечу, Сарајеву, Љубљани, Лозани, Москви, Скопљу, Пловдиву, Солуну и Милану.
У манастиру Светих Архангела га затичемо како са бележницом у рукама, обилази рушевине манастирске, посматра и преноси на папир, мотиве из средњовековне Србије, очуване у остацима мермера и камења у овој Душановој светињи.
-Трагам и тражим. Дошао сам овде да наставим, потражим неке материјале који су везани за претходне циклусе слика које сам правио, а које се баве нашом традицијом, нашом историјом, који трагају за српским симболима а који полако нестају на српској земљи. Па ће, ако Бог да, бити изложба и овде на Косову и Метохији од тог материјала који сам нашао овде - открива нам Драговић.
Са осталим уметницима Драговић је имао прилике да обиђе још неке метохијске светиње: Пећку Патријаршију, Високе Дечане, Богородицу Љевишку и друге цркве у Призрену. И том приликом је, осим мотива, нашао још нешто што је пореметило његово расположење:
-Нажалост нашао сам истину која није лепа, није добра и то је на неки начин пореметило моје расположење и сазнање о свеукупној новијој тој косовској причи. Видео сам то оклопно возило које чува Дечане, те ограде и зидове који нису баш тако безбедни, видео сам Пећаршију коју чувају две три старе калуђерице... Човек просто не може да утуви, да разуме, да су те најважније тачке у нашој историји остале тако саме, делује као да је небрига за то велика. Нажалост, са оне стране Мердара и Митровице мислим да у Србији и другим крајевима влада интересовање за нешто друго, а не оно што је биће или бит нашег националног опстанка, да се неке друге ствари, тривијалне, више вреднују од те наше историјске истине која је једини наш идентитет.
Упитан да ли он као уметник има идеју, како би то могло да се промени и шта би могло да се учини, Драговић је рекао:
- Уметници не могу да промене ништа. Нити су икада у историји уметници водили један рат. Никада уметници нису никога довели на власт. Уметници могу само да размишљају, промишљају и да покажу то своје мишљење кроз песму, слику и филм, оно што прави уметност. Ја сам још од студенских дана радио на ове теме, имам пуно слика, али нисам ништа променио.
Пре неколико година у оквиру прославе 200 година од рођења Петра Другог Петровића Његоша, Предраг Драговић је сачинио и ликовно издање „Горског вијенца“. Његошевим стиховима Драговић је прикључио део својих слика из циклуса који је стварао у протеклих 15 година, и публици понудио јединствено и ново виђење ремек-дела српске књижевности. То сликовно издање Горског вијенца је штампао ,,Партенон“. Драговић је том приликом добио позитивне критике од великана наше поезије Матије Бећковића, који је рекао да је по угледу на старе јунаке који су испаљивали плотуне на сахранама хероја, и Драговић, као ,,рођендански поклон испалио у бездан вечности“ своје раскошно ликовно читање ,, Горског вијенца“.
Исти Бећковић је тим поводом и додао да се слике, не могу преводити, али поезија може, не само с језика на језик него и на језике ликовне уметности.
– Можда је у наше време прави пут ка Његошу сликарство и можда ћемо преко слика (и икона) пре доћи до Његоша. Сликом у тишини свакако ћемо му лакше прићи и одати поштовање, пошто смо се у међувремену постарали да брбљањем оскрнавимо и Његоша и угрозимо сваку величину и лепоту – закључио је тада Бећковић.
Сликовно издање ,,Горског вијенца“ је само почетак трагања Предрага Драговића. Трагања за традицијом и националним идентитетом:
Драговић је осим многих других детаља, осликао и ,, Коло“ из ,,Горског вијенца“, али, многи су приметили да то коло није онакво како га је Његош описао - као венац, као круг, као круну на Ловћену. То је Драговић прокоментарисао речима:
-Да, ја јесам насликао коло. Али то није оно коло из ,,Горског вијенца“, које је глас народа. Ово је лудо коло које се сад игра у Црној Гори. То је коло хомосексуалаца, идиота, кретена, људи који личе на животиње. Мислим да ћу направити цео циклус слика на тему тог кола, несрећног кола, не Његошевог кола, већ кола које се данас игра у Црној Гори, које по свему судећи није народно коло.
Као Хиландарац, како се често представља, и као уметник који је радио конзервацију Студенице, Петрове цркве, Павлице, Беле цркве Каранске, Ариља, Краљеве цркве у Студеници, Предраг Драговић у својим радовима истиче елементе српског националног идентитета и те наше традиције и приче. И зато му тешко пада све ово што се данас дешава у Црној Гори и Србији.
- Као Хиландарац, уметник и конзерватор у великим светињама нашим, ја не могу замислити неку духовност која пева неку туђу песму, а заборавља своју. Нажалост, то код млађег света је некако много измешано и мислим да постоји нека збуњеност, а то је све захваљујући образовању и васпитању, јер кад би видели како неки Француз и Енглез држи до свог наслеђа и до свог идентитета ваљда не би ђускали уз ту музику и доживљавали највећа задовољства и нека стања нирване - казује Драговић, али се ипак труди да уметношћу, и сликом пренесе део тог националног бића младим нараштајима, који тек треба да се побрину о будућности ове земље.
