Светозар Влајковић
Дуго ми се није догодило да журим кући зато што ме чека књига коју сам почео да читам. Чини ми се да сам последњи пут такву ужурбаност осетио осетио пре тридесетак година кад сам наишао на роман Луја Фердинанда Селина „Путовање накрај ноћи“. Десило се да морам у Ниш ради неког књижевног сусрета. Књига је остала у Београду. Како без ње?
