Кенија је сиромашна земља и људи овде живе сасвим једноставним животом, нарочито у провинцији. Отац Филип је настојатељ цркве преподобног Антонија у селу Ишамара, што у Централној Кенији није изузетак. Посла има преко главе, јер је Православље вероисповест која се најдинамичније развија у Кенији и у селима су чести случајевим масовног крштења – по 50-70 људи одједном.
 |
| Отец Филипп Гатари. Божественная литургия в Сретенском монастыре.Фото: иером.Игнатий (Шестаков) |
- Наш храм је посвећен преподобном Антонију Великом, који је живео у Египту оснивачу монаштва у целом свету. Ми припадамо јурисдикцији Александријске Патријаршије, по вери смо православци. Моја парохија се налази у Кенијској епархији и тежимо ка томе да је повећамо. Наш приход није много велик: има отприлике 300 људи, од тога су око 100 активни парохијани.
- А како су Кенијци дошли у Православље?
- Православље се овде појавило на иницијативу мештана. Они су се трудили да пронађу истиниту Цркву. Још 1932. године православни Кенијци су написали писмо патријарху Мелетију с молбом да их прими у Александријску Патријаршију; патријарх је дао позитиван одговор, али се убрзо упокојио. Кенијци су поново написали писмо, сад већ патријарху Христофору. Код нас је 1942. године дошао Аксумски митрополит Николај, све је прегледао и 1946. године Кенијска Црква је примљена у општење с Александријском Патријаршијом.
Ускоро је у Кенији почео ослободилачки покрет против колонијалног режима. И то је било 1952. године. На страни устаника су биле управо православне парохије, а протестантски и католички свештеници су устанак назвали побуном незнабожаца и дивљака. Православни свештеници су тада затварани. На пример, отац Георгије Артур Кадуна, први «црни» епископ у Кенији провео је у затвору око 10 година заједно с будућим председником земље и вођом племена Кикују Џомом Кенијатом.
Почивши председник је поклонио земљишну парцелу на којој је изграђена православна богословска школа, која је своја врата отворила 1982. године. Садашњи Албански архиепископ Анастасије је отворио ову богословију. Почињали смо од приватних предавања за викенд предајући само литургику, и сад смо достигли озбиљан ниво, код нас завршавају дипломирани студенти. То је део наше историје.
- А како сте ви лично постали православац?
- Постао сам православац у детињству, кад сам имао око 9 година. Нисам крштен у детињству.
- Да ли су и Ваши родитељи православни?
- Они су били неверујући, али су по угледу на сина примили свето крштење и постали православци.
- Шта се показало као посебно значајно на вашем путу ка Православљу: неки човек, школа или нешто друго?
- Наш парохијски свештеник. Он је утицао на мене – у мом селу, у нашем храму. Тада сам био још дете. Наставио сам да одлазим у цркву и кад сам стасао.
- Испричајте нам нешто о самом храму. Од чега је направљен?
- Наша црква је у прво време била од глине, затим се појавило и здање од камена. Међутим, немамо иконописце који би насликали фреске, а скупо је ангажовати уметнике из Европе. Зато имамо само иконе које качимо на зидове, али немамо фреске. Имали смо звоно, али га је неко украо са самог звоника.
- Желели бисмо да сазнамо нешто о духовном животу у парохији: колико често се људи исповедају и причешћују?
- Људи се углавном причешћују увек кад се служи Литургија, свако ко за тим осећа потребу и ко се припреми. Међутим, наравно, ако човека нешто спречава он се не причешћује. Обично се трудимо да поразговарамо с тим људима, да видимо о чему се ради. По правилу, исповест пре причешћа није обавезна. То зависи од конкретних људи. Ако неко дође и каже: «Треба да се исповедим,» наравно, нека изволи. Ипак, у многим случајевима се трудим да упутим човека на исповест код искуснијег свештеника.
- А каква мисионарска делатност се спроводи у Кенији, у вашој парохији, у епархији?
- Имамо много облика мисионарења. Има омладинских програма, програма за жене, програма за мушка братства. Држе се предавања у школама веронауке. Такође, има образовних програма намењених за рад у средњој школи и у млађим разредима. И у световним школама се трудимо да одржимо хришћанско усмерење.
Веома се поносим тиме што у нашој парохији постоји средња школа коју је основала Црква, али у њу примамо сву децу, независно од њихове вероисповести. Радимо по државном наставном програму, који је обавезан за све школе у Кенији. Овај програм се користи свуда, чак и у приватним школама: час траје 40 минута, у току дана треба да има осам часова, предају квалификовани наставници и др. Образовање је под контролом владе.
Сад имамо 65 ученика и то је део нашег мисионарског рада. Ја сам и директор наше школе и предајем у њој.
Кад сам одређен за ову парохију ту је била парцела од 5 јутара земље намењена школи. Била је запуштена десет година, није било ничега – ни зграде, ничега. И уз Божију помоћ, сад је ту и школа, учионице, клупе.
Трудимо се да у цркви користимо локалне језике. Проповед је такође на локалном језику. А у школама у целој Кенији се настава одвија на енглеском. Све становништво говори енглески.
- Да ли по вашем мишљењу Православље у Кенији има велику будућност?
- Уколико будемо имали разумну управу и уколико се будемо ослањали на локалне народности, пратили њихове потребе и били њихови партнери, имамо велики потенцијал. Наша мисија треба да обухвати нове етничке групе.
С јерејем Филипом Гатаријем разговарао је Василије Томачински
