 |
Образовање је као и у другим трговачким породицама, дечак стицао у кући. Мајка Евлампија Гавриловна је строго кажњавала Ивана и свих петоро деце за сваку грешку. 1884. године је Иван Шмељов пошао у Шесту Московску гимназију. По завршетку гимназије, почео је да пише приповетке. Једна од њих, «У млину», је објављена у часопису «Руска хроника» 1895. године. У то време се Иван Шмељов жени Олгом Охтерлонином – кћерком хероја одбране Севастопоља генерала Александра Александровича Охтерлонина, са којом се упознао још 1891. године када је њему било 18, а њој 16 година. Свадба је одржана 14. јула 1894. године у селу Трахонејеву, на Кљазми (данас поред Шереметјева-2). Без обзира на патријархално трговачко васпитање, са обичајима и културом заснованим на православној традицији, пред свадбу Иван пише својој невести: «Оља, ја треба још више да се молим. Ти знаш колики сам ја безбожник». На предлог младе супруге Шмељови одлазе на свадбено путовање «по светим местима» – на острво Валаам. Управо захваљујући утицају побожне супруге Олге,будући писац се свесно вратио својим коренима – православној вери, на чему јој је целог живота био захвалан. 6. јануара 1896. године им се родио једини и много вољени син Сергеј.
Иван Шмељов је био студент трећег курса правног факултета Московског универзитета, када је изашла његова прва књига: «На стенама Валаама. На граници света. Скице пута». Књига је била цензурисана и тако «етикетирана се лоше продавала». Та незгода је нагнала Шмељова да се замисли о томе како да заради за породицу. Универзитет је завршио 1898. године. Кратко је радио као помоћник обласног повереника у Москви, а потом отпутовао у Владимир на Кљзми на место пореског инспектора наставивши сарадњу са књижевним часописима, пишући приче за децу. Баш тих година, видевши много на службеним путовањима, Шмељов се формирао као писац у чијим причама је главно место добио човек са својим унутрашњим светом. По речима Ивана Иљина, Шмељов у својим радовима показује «како плаче и рида руска душа…». Много радећи, верујући у себе, 1907. године Иван Шмељов напушта посао и потпуно се посвећује књижевном стваралаштву. Као резултат тог рада, објављена су његова сабрана дела у осам томова. До 1917. године, писца Шмељова су заволели читаоци, хвалили критичари, упоређиван је са Достојевским.Фебруарску револуцију, као и многи други, прихватио је са заносом. Октобар није прихватио, мада на почетку није губио оптимизам, био је збуњен, али се надао да: «Нема смрти за Велику Државу…». Због насталог хаоса у земљи и глади у Москви, многи су кренули на југ, према мору, где су се тешкоће лакше подносиле. Међу њима се нашао и Иван Сергејевич Шмељов, који је 1918. године допутовао на Крим у госте код С.Н. Сергејева-Ценског. Потом је у Алушти писац купио невелику кућу на брду, са погледом на море - како је он говорио, «глинену кућицу од две собе». У том црноморском рају су протекле године који су ушле међу најтрагичније у животу Шмељових. Овде је било толико лоше да «ни море – није море, ни сунце – није сунце».
Једини син Шмељових, Сергеј, је 1915. године позван у Туркестан да служи као потпоручник артиљерије. Убрзо је добио жутицу и после тровања гасом, са оштећеним плућима, отпуштен је из војне службе. Болестан се вратио на Крим код родитеља и пошто је проглашен неспособним за служење војске, радио је у штабној канцеларији. За време грађанског рата власт је на Криму прелазила из руке у руку шест пута. 1920. године, после разбијања војске Врангеља, велики део официра се нашао у туђини. Односно, ко је поверовао обећањима црвених и добровољно дошао на регистрацију, био је стрељан. Међу њима је био и син Ивана Шмељова – Сергеј. Јануара 1921. године он је стрељан у Теодосији без суда и истраге. Иван Сергејевич дуго није знао за то, тражио је сина, ишао по кабинетима службеника, писао молбе, у писмима молио за помоћ Луначарског: «Без сина, јединца, ја ћу умрети. Ја не могу, не желим да живим… Узели су ми срце. Могу само беспомоћно да плачем. Помозите, или ћу умрети. Молим Вас, јецам – помозите да вратим сина. Он је чист, правичан, мој једини, ни за шта не окривљен». Одоговора на то писмо од децембра 1920. године, када је син Сергеј још био жив, није било, иако је Луначарски рекао да ће се «уверити на лицу места». Шмељов му пише поново: «Остаје ми само крик у грудима, неми плач и горки осећај неправде». Неколико писама је стигло до Горког, Вересајева, Серафимовича, али нико није био кадар да помогне оцу у невољи… «Накнада за мој бол је дошла прекасно. Мог јединог, невиног, болесног сина су стрељали. У Теодосији, посебан одред треће дивизије, четврте армије. За то је било довољно то што је он имао несрећу да служи војску у чину потпоручника (немачки рат), што је био мобилисан… И понављам – погинуо је без оптужбе. И – без пресуде».
Оцу нико није ни рекао зашто су стрељали Сергеја Шмељова; у службеној белешци од 25. маја 1921. године председник ВЦИК Калињин је писао народном комесару за образовање Луначарском: «…стрељан је зато што у оштрим моментима револуције под нож револуције падају често уз котрареволуционаре и њени симпатизери. То, што је тако једноставно и јасно нама, Шмељов никада неће схватити». Шмељов заиста није могао да схвати. Већ сазнаши о стрељању, Иван Сергејевич је молио да се пронађе и преда тело сина, што се такође испоставило немогућим: «Ништа нисам сазнао. Знам само, да је одлука донета 29. децембра, а казна «остављена за касније», јер је син био болестан. Значи да је месец дана мој невини дечак болестан чекао смрт». «Нека кажу. Нека уклоне камен. Син није био ни активиста ни противник. Био је човек без кривице, тих, болестан, паћеник. У болници је провео два месеца сам у подруму, закључан. Изуједале су га ваши, изгладнео, месец дана је чекао смрт. За какав преступ? Само зато што је имао чин потпоручника!» «Не тражим кривца. Хоћу да знам – зашто? Хоћу да знам дан смрти, да га урежем у срце». «Хоћу да знам где су остаци мог сина, да их предам земљи. То је моје право. Помозите». Морално убијени, Шмељови се смрзавају и гладују: «Немам шта да продам, знате. Допутовао сам на 2-3 месеца, а овде сам четири године. Идем у ритама». У сваком његовом писму из 1921. године је неподношљиви бол губитка. Из писама Вересајеву: «Често желим да се тешко разболим, смртно. Плашим се за супругу, за њену сиротињу». «Горко, болно. Оно ружно церекање живота. Сва моја «снага-то је чињеница» у сину је била. И да је он са мном, не бих сада седели ја и жена, бедница, као животом убијени људи, на усамљеном месту на мору, у страћари, код пећи, као богаљи… Да, шта говорити. Понекад помислиш – ћути, не објашњавај људима, – неће схватити, јер нису прошли твој пут…»
Иван Сергејевич Шмељов никада није размишљао о одласку из земље, волео је своју Отаџбину и руски народ, и још 1917. године је овако писао сину: «Мислим, да много доброг, али и чудесног можеш видети у руском човеку и заволети га, њега, који је видео тако мало среће».Туга је дубоко изменила живот писца.Схвативши да више ништа неће сазнати о смрти сина, Шмељови су тражили могућност да са Крима оду у Москву. Таква прилика се створила у јесен 1921. године, када је Шмељов сазнао, да у Москву «возе вагон писаца из Коктебеле». Шмељови нису отпутовали, јер су се надали, да ће се син можда вратити: «још смо живели и живимо са некаквом бедном надом. А можда ће дечак још доћи!». Потом је практично већ било немогуће отпутовати: «А пешице се не може. Ех, пошао бих ја са торбом по Русији, од села до села. Но, сто пута умреш од глади, и скину са тебе све до рубашке (или до мојих рита)». Шмељови су остали без новца: «Помозите…у страшној смо невољи. Престали су да нам дају хлеб. Лишени смо могућности да радимо: нема слободних издавача, ни часописа. Код неслободних ја не могу да пишем. Говорим – претпостављам да ћу липсати. Не дају нам да отпутујемо из Русије – као да смо заробљени. Али и зарољеници имају право на хлеб». Жеља да буде слободан је увек штетила Шмељову, – и касније, у иностранству, када није желео да објављује у неким емигрантским издаваштвима. Дошавши у Москву, Шмељови су почели да траже начин да напусте земљу: «Морам отићи даље од Русије, да бих видео њено цело лице, а не јаме, богиње, флеке, огреботине, гримасе на њеном прелепом лицу. Верујем да је њено лице и даље цело прелепо. Морам га се сетити. Као што се заљубљени у одсуству увек сећају нечег неприметног - лепог, што у сталном контакту нису ни примећивали. Треба отићи». На позив Буњина 1922. године Шмељови су прво отпутовали у Берлин, а затим у Париз. «Где не постојати – свеједно је. Могли бисмо и у Персију, и у Јапан, и у Патагонију. Када је душа мртва, а живот само одређено стање наших тела, тада је све равно. Могли бисмо већ сутра кренути у супротном смеру. Мртвоме је све равно – колац или трупац»,– то су реченице из писама Шмељова Трењеву и Буњину.
После свега преживљеног Шмељов је смршао и остарио толико да се није могао препознати. Од усправног, увек живог и бодрог човека, претворио се у погнутог седог старца. Глас му је постао промукао и тих.Од размишљања, на лицу су му се појавиле дубоке боре, сетне сиве очи су се угасиле и дубоко запале. «Све сам изгубио. Све. Изгубио сам Бога и какав сам ја сада писац, ако сам изгубио чак и Бога. Са малим или великим почетним словом – бог (Бог) – је потребан писцу, неопходан. Став, изграђен на овој или оној верској основи је услов, без ког нема стваралаштва».
У Француској је Иван Сергејевич почео рад на свом познатом роману-епопеји «Сунце мртвих»,– «страшној књизи» о бољшевичком терору и глади на Криму, који је први пут објављен 1923. године у Паризу и затим преведен на 13 језика. Тада је Шмељов писао: «Сведочим: видео сам и искусио све ужасе, живео сам на Криму од новембра 1920. до фебруара 1922. године. Ако би се десило чудо и овлашћена међународна комисија могла добити право да спроведе истрагу на тим местима, она би сакупила такав материјал, који би објединио сва мучења и ужасе терора какав је икад спроведен на земљи!». По објављивању тог романа, више није било могуће вратити се у Русију. «Живим своје дане у земљи раскошној, страној. Све ми је страно. Нема блиске душе, а љубазности је много…», писао је Шмељов о свом животу у Паризу у писму Куприну.
Временом се живот Шмељових у Франциској средио. У њихов дом је дошао рођак, мали дечак, Ив Кутирин-Жантијом, који је Шмељовима постао други син. Јулија Кутирина, рођака пишчеве супруге, је била мајка дечака, а отац -Француз, католик, професор руског језика Рене Андре Едмон Жантијом. Родитељи су се развели, дете је остало са мајком и убрзо је крштен у православној цркви, добивши име Ивистион. Кум Ивушке, како су му тепали, је био Иван Сергејевич Шмељов. Мали полуфранцуз је ушао у породицу руског писца: «Прихватили су ме као дар Божији.У њиховим животима сам заузео Серјожино место…… Серјожу смо често спомињали, молили смо се за њега свако вече». «Он (Шмељов) ме је васпитавао као руског дечака, поносио сам се тиме и говорио да је само мој мали прст Француз. Сматрао је својом светом дужношћу да на мене пренесе љубав према вечној Русији, за мене је написао Лето Господње. И његова прва прича почиње речима: Ти желиш, мили дечаче, да ти причам о нашем Рождеству…»
То су реченице из књиге Ива Жантијом-Кутирина «Мој теча Вања», коју је објавило издаваштво Сретењског манастира 2001. године.Осим сећања дечака: «Васпитаван сам у духу: «за Отаџбину, за веру», «Бољшевици, који су убили Цара, били су виновници свих мука и страдања», – у књизи су први пут објављена дирљива пишчева писма дечаку.
Осим кумчета, најближа особа Шмељову је увек била његова супруга Олга Александровна Шмељова. «Тетка Оља је била анђео чувар писца, бринула је о њему као квочка… Никада се није јадала… Њена доброта и самопожртвовање су били познати свима». «Памтим, тешко сам боловао од ентеритиса, спасла ме је тетка Оља – «измолила је од Бога». «Тетка Оља је била не само одлична домаћица, него и први слушалац и саветник мужа.Читао је наглас тек написане стране, представљајући их жени ради критике. Веровао је њеном укусу и слушао примедбе». Много снаге и времена су Шмељови трошили на бригу о насушним потребама: шта јести, где живети. Од свих писаца-емиграната, Шмељов је живео најбедније, није било новца за грејање, нову одећу, летњи одмор: «Као и код свих људи који се воле, разуме се, и код њих су се некад дешавали неспоразуми, уз речи које је боље не понављати, али које су обогатиле мој речник. По свакаквом времену је тетка Оља ишла на пијацу са црном платненом торбом и мршавим новчаником; обилазећи све уздуж и попреко у потрази за одговарајућим ценама, а враћала се са тешким товаром, никад се не жалећи и не тугујући». Без супруге, која га је чувала, обезбеђивала му «тишину и ред», «то, чега више нема у Русији», не би било «Ходочашћа», «Лета Господњег» ни свих других дела Шмељова. Своје радове је он прво куцао на писаћој машини, са два прста као скоро сви непрофесионалци, затим је обрађивао првобитни текст, често јаким љубичастим или црним мастилом. Одбацивао је ортографију безбожника, који су избацили слово «јат», зато што је у његовом испису био крст. Поносио се тиме што се придржавао «исконске традиције православних», као некада његови преци. Шмељова је мучио тежак чир на желуцу. Бесплатно га је лечио руски доктор Сергеј Михевич Серов «посебно душеван човек, велики стручњак». Писац дуго није могао да пристане на операцију. Иван Сергејевич је сматрао да му је заступништво преп. Серафима Саровског помогло да оздрави пошто је у сну видео своје рентгенске снимке са натписом «Св. Серафим» и ускоро после тог виђења, уследила је оцена да операција није потребна. «Шмељови, како сам већ говорио, су знали да примају пријатеље и славе празнике. Тетка Оља је пекла пироге са џемом, које су служене уз чај». Шмељов, стално окружен пажњом, није чак ни посумњао, колико се жртвовала његова жена, он је то схватио тек после њене смрти.Олга Александровна Шмељова је умрла изненада, од срчаног удара 1936. године. У то време Шмељови су намеравали да посете Псковско-Печорски манастир, у који су емигранти тада путовали не само поклонички него и да осете руски дух. Манастир се налазио на територији Естоније, на граници са бившом Домовином. Путовање је било одложено на неко време, а по повратку Шмељов је потпуно живео у књижевном свету, чувајући увек у свом срцу тај велики осећај Русије, који се никако не може одузети човеку. «Бог је дао грешнику живот, и то обавезује. Желим да живим као истински хришћанин и то могу осетити једино у цркви». Пред своју смрт, 24. јуна1950. године, Шмељов је отпутовао у обитељ Покрова Пресвете Богородице 140 километара од Париза. Баш тог дана, срчани удар је пресекао његов живот. Монахиња матушка Теодосија, која је била присутна када је умро Иван Сергејевич, је писала: «…човек је дошао да умре пред ногама Царице Небеске под њеним покровом».
***
Скоро нико од руских емигрантата до краја живота није могао да се помири са тим да је заувек отишао из Русије. Веровали су да ће се обавезно вратити у отаџбину. «Да, ја желим да умрем у Москви и да будем сахрањен на Донском гробљу, имајте то у виду. На Донском! У мом крају. То значи, ако ја умрем, а Ви будете живи, и нико од мојих не буде жив, продајте моје панталоне, моје књиге, и одвезите ме у Москву», – писао је Иван Александрович. Машта православног писца, рођеног Московљанина Ивана Шмељова се остварила данашњих дана. Недавно су изашла његова комплетна сабрана дела. У априлу 2000. године рођак његове супруге, Ив Жантијом-Кутирин је предао Руском фонду културе архив Ивана Сергејевича Шмељова. Спомен-биста православног писца Шмељова свечано је откривена 29. маја 2000. године у старом делу престонице Замоскворечју, где је протекло његово детињство. А у мају 2001. године уз благослов Светог Патријарха, остаци Шмељова и његове супруге су пренети у Русију на гробље Донског манастира у Москви, где је сачувана породична гробница Шмељових. Тако се после више од пола века од дана смрти, стари Московљанин Иван Сергејевич Шмељов вратио из емиграције.
