Епископ далматински Фотије за «Православље»: «На­ша бри­га о Дал­ма­ци­ји је пр­вен­стве­но бри­га о пра­во­слав­ним вјер­ни­ци­ма»

Уче­ник Апо­сто­ла Па­вла, Тит, осно­вао је дал­ма­тин­ску цр­кву и био је пр­ви епи­скоп те цр­кве. Про­по­вјед Ти­то­ва у Дал­ма­ци­ји би­ла је по на­ред­би ап. Па­вла. О то­ме све­до­чи сам Па­вле у сво­јој Дру­гој По­сла­ни­ци Ти­мо­те­ју (4, 10). А то исто ка­зу­ју и не­ко­ли­ки ста­ри цр­кве­ни пи­сци. Те­о­до­рит, на­во­де­ћи ри­је­чи Па­вло­ве, да је Кри­скент по­шао у Га­ла­ти­ју, а Тит у Дал­ма­ци­ју, ка­же, ка­ко су ова дво­ји­ца сло­бод­ни од оно­га уко­ра, што је Па­вле ис­ка­зао за Ди­ма­са, ко­ји га је оста­вио, јер га ови по­слу­ша­ше и по­ђо­ше да про­по­вје­да­ју, пр­ви у Га­ла­ти­ју, а дру­ги у Дал­ма­ци­ју. Ев­се­ви­је у сво­јој исто­ри­ји цр­кве пи­ше, да је Па­вле по­слао Кри­скен­та у Га­ла­ти­ју, а Ти­та у Дал­ма­ци­ју ра­ди то­га, да онај упра­вља оном про­вин­ци­јом, а овај овом. О то­ме го­во­ри и Је­ро­ним у ту­ма­че­њу по­ме­ну­те Па­вло­ве По­сла­ни­це.

Бла­го­да­ре­ћи Ти­то­вој дје­лат­но­сти у Дал­ма­ци­ји, ко­ју је он обра­тио у хри­шћан­ску вје­ру по на­ред­би апо­сто­ла Па­вла, дал­ма­тин­ска цр­ква ушла је у број апо­стол­ских цр­ка­ва, и пу­ним се пра­вом зо­ве апо­стол­ском цр­квом…Кад је то та­ко, а та­ко јест и ни­ка­ко дру­га­чи­је, он­да нам је до­вољ­но зна­ти из ово­га пе­ри­о­да дал­ма­тин­ске цр­кве, да је она по­ста­ла у апо­стол­ско до­ба и да су јој пр­ви про­свје­ти­те­љи би­ли два уче­ни­ка ап. Па­вла, Тит и Ер­ми­је, да су нај­пре Тит, а за њим Ер­ми­је би­ли у Дал­ма­ци­ји епи­ско­пи, да се та­да ме­ђу Дал­ма­тин­ци­ма учвр­сти­ла хри­шћан­ска вје­ра и да је та­да по­ло­жен те­мељ и цр­кве­ној је­рар­хи­ји, ко­ја је по­сли­је њих не­пре­кид­но тра­ја­ла кроз сва по­то­ња вре­ме­на. Ка­кво је пак би­ло у по­је­ди­но­сти­ма ста­ње цр­кве у Дал­ма­ци­ји по­сли­је Ер­ми­је­ва епи­скоп­ства и за ври­је­ме док су тра­ја­ла го­ње­ња, ко­ји су ре­дом и по­и­ме­ни­це би­ли у њој епи­ско­пи за то ври­је­ме и ка­ква је би­ла дје­лат­ност та­квих епи­ско­па, о то­ме и дру­гом слич­ном не мо­же се за са­да још са по­у­зда­но­шћу го­во­ри­ти и пи­са­ти. Жи­вот је цр­кве­ни те­као та­да у Дал­ма­ци­ји она­ко, ка­ко је то уоп­ште мо­гло би­ти усред го­ње­ња, и ка­кав је он та­да био у сви­ма оста­лим об­ла­сним цр­ква­ма рим­ске ца­ре­ви­не.

(Из књи­ге „Пра­во­слав­на Дал­ма­ци­ја“ Епи­ско­па Ни­ко­ди­ма Ми­ла­ша)

На­ша Све­та Пра­во­слав­на Цр­ква и срп­ски на­род пре­тр­пе­ли су ве­ли­ку тра­ге­ди­ју на про­сто­ру Епар­хи­је дал­ма­тин­ске у два­де­се­том ве­ку. О по­сле­ди­ца­ма, за­це­ље­њу отво­ре­них ра­на раз­го­ва­ра­ли смо са Пре­о­све­ће­ним Вла­ди­ком дал­ма­тин­ским Г. Фо­ти­јем за но­ви­не Срп­ске Па­три­ја­р­ши­је Пра­во­сла­вље.Од 1999. го­ди­не Ви сте на че­лу Епар­хи­је дал­ма­тин­ске као њен Ар­хи­је­реј. На те­ри­то­ри­ји ко­ју об­у­хва­та ова Епар­хи­ја – хри­сти­ја­ни­зо­ва­ној још од апо­стол­ског до­ба – срп­ски жи­ваљ жи­ви већ ве­ко­ви­ма, про­ла­зе­ћи кроз број­на стра­да­ња и про­го­не. Ка­кво ста­ње сте за­те­кли по до­ла­ску у Дал­ма­тин­ску епа­р­хи­ју?

– Дал­ма­тин­ска епар­хи­ја је за­и­ста апо­стол­ска Епар­хи­ја, јер се Дал­ма­ци­ја спо­ми­ње већ у књи­га­ма Но­вог За­ве­та. На­и­ме, Све­ти Апо­стол Па­вле и ње­го­ви уче­ни­ци Тит и Ер­ми­је, а ка­сни­је и Лу­ка, про­по­ве­да­ли су Је­ван­ђе­ље на овим про­сто­ри­ма. Ра­но­хри­шћан­ске ка­та­ком­бе, ко­је се на­ла­зе у крип­ти ма­на­сти­ра Кр­ке су ар­хе­о­ло­шко све­до­чан­ство у при­лог то­ме. По­зна­то је да су се хри­шћа­ни у то до­ба на бо­го­слу­же­ње нај­че­шће са­ку­пља­ли у ка­та­ком­ба­ма. На то­ме све­том и зна­чај­ном ме­сту, у че­тр­на­е­стом ве­ку је осно­ван ма­на­стир Кр­ка.

Што се ти­че сло­вен­ског, тј. срп­ског при­су­ства у Дал­ма­ци­ји, по све­до­че­њу ви­зан­тиј­ског исто­ри­ча­ра Кон­стан­ти­на Пор­фи­ро­ге­ни­та, Сло­ве­ни ов­де жи­ве од сед­мог ве­ка, а кр­ште­ње су при­ми­ли у вре­ме ми­си­је рав­но­а­по­стол­не бра­ће Ки­ри­ла и Ме­то­ди­ја у де­ве­том ве­ку. Го­ди­не 1054, по­ја­вом тзв. за­пад­не ши­зме до­ла­зи до вер­ске по­де­ле уну­тар сло­вен­ског на­ро­да, јер се Хр­ва­ти опре­де­љу­ју за ри­мо­ка­то­ли­ци­зам, а Ср­би оста­ју вер­ни ста­рој ви­зан­тиј­ској тра­ди­ци­ји – пра­во­сла­вљу.
Ка­да сам као Епи­скоп до­шао у Дал­ма­ци­ју за­те­као сам ве­о­ма те­шко ста­ње. На сва­ком ко­ра­ку су се осе­ћа­ле по­сле­ди­це ра­та, али смо, хва­ла Бо­гу, уз Бо­жи­ју по­моћ, и уз по­моћ бла­го­че­сти­вог на­ро­да, ус­пе­ли да ство­ри­мо оп­ти­мал­не усло­ве за жи­вот и ми­си­ју на­ше Цр­кве.

Ко­ли­ко је пре рас­па­да СФРЈ и по­след­њих рат­них ра­за­ра­ња би­ло пра­во­слав­них вер­ни­ка на те­ри­то­ри­ји Ва­ше Епар­хи­је, а ко­ли­ко их је да­нас? Да ли се сма­њу­је број ве­ру­ју­ћих, и да ли се гу­би пра­во­слав­ни ис­точ­но­хри­шћан­ски и срп­ски иден­ти­тет ме­ђу Ва­шим епар­хи­о­ти­ма? Да ли се сма­њу­је број Ср­ба у Ва­шој Епар­хи­ји?

– Те­шко је го­во­ри­ти о број­ка­ма, али је пре овог по­след­њег ра­та би­ло мно­го ви­ше на­ро­да. По не­ким по­да­ци­ма, тре­нут­но на про­сто­ру Дал­ма­тин­ске епа­р­хи­је жи­ви са­мо јед­на че­твр­ти­на пред­рат­ног ста­нов­ни­штва. По по­след­њем по­пи­су од 2011. го­ди­не, ов­де жи­ви око 25 000 Ср­ба, што би зна­чи­ло да их је пре ра­та (1991–1995) би­ло ви­ше од сто хи­ља­да. При­мор­ски гра­до­ви За­дар, Ши­бе­ник и Сплит ве­ћи­ном су оста­ли без на­шег на­ро­да и ка­ко ства­ри сто­је, ту је и нај­те­же оче­ки­ва­ти по­вра­так. Ср­би су по ра­зним осно­ва­ма у овим гра­до­ви­ма из­гу­би­ли пра­во на сво­је ста­но­ве, у ко­ји­ма са­да жи­ве дру­ги љу­ди. У уну­тра­шњо­сти Дал­ма­ци­је ста­ње је бо­ље. Ту, ме­ђу­тим, по­сто­је мно­ге му­ке оних љу­ди ко­ји од­лу­че да се вра­те и из­но­ва поч­ну свој жи­вот на про­сто­ри­ма где су ве­ко­ви­ма жи­ве­ли. Ми се као Цр­ква мо­ли­мо да се сви љу­ди ко­ји су ов­де жи­ве­ли, вра­те, али то не за­ви­си са­мо од нас, већ и од мно­гих по­ли­тич­ких и зе­маљ­ских фак­то­ра.

У том сми­слу, Пре­о­све­ће­ни, да ли се уоп­ште мо­же по­ста­ви­ти пи­та­ње по­врат­ни­ка, да ли има по­врат­ни­ка и по­сто­ји ли и ка­ко те­че про­цес по­врат­ка прог­на­них и из­бе­глих? Шта се де­ша­ва са њи­хо­вом имо­ви­ном?

– Ор­га­ни­зо­ван по­вра­так је, на­жа­лост, стао и са­да се мо­же го­во­ри­ти је­ди­но о по­је­ди­нач­ном по­врат­ку и то из лич­них раз­ло­га и мо­ти­ва. Оно што нас охра­бру­је је чи­ње­ни­ца да у по­след­ње вре­ме, хва­ла Бо­гу, има на­ших љу­ди ко­ји се из Евро­пе и Аме­ри­ке вра­ћа­ју у Дал­ма­ци­ју. И то су ста­ри­ји љу­ди, али су ма­те­ри­јал­но обез­бе­ђе­ни и има­ју мо­гућ­ност да нор­мал­но ов­де жи­ве. Ми се на­да­мо да ће се та­ко и на­ста­ви­ти и да ће на­ши Ср­би ко­ји су по­чет­ком два­де­се­тог ве­ка на­пу­сти­ли ове про­сто­ре, а по­себ­но они ко­ји су оти­шли по­сле Дру­гог свет­ског ра­та, од­лу­чи­ти да се вра­те на сво­ја пра­дје­дов­ска ог­њи­шта. Дал­ма­ци­ја је бла­го­сло­ве­на зе­мља, зе­мља сун­ца и мо­ра и ни­је чу­до што су се мно­ге им­пе­ри­је оти­ма­ле да вла­да­ју овим про­сто­ри­ма. Не би ни у ком слу­ча­ју би­ло до­бро да ми Ср­би за­бо­ра­ви­мо на ту чи­ње­ни­цу и же­љу да ов­де жи­ви­мо.

То­ком рат­них ра­за­ра­ња 90-их го­ди­на 20. ве­ка стра­да­ли су љу­ди, али и све­ти­ње. Об­на­вља­ју ли се бо­го­слу­жбе­не пра­во­слав­не све­ти­ње, има ли но­вих? Ка­ква је си­ту­а­ци­ја у по­гле­ду цр­кве­не имо­ви­не у Дал­ма­тин­ској епа­р­хи­ји, шта је са на­ци­о­на­ли­зо­ва­ном и од­у­зе­том имо­ви­ном на Ви­су, у За­дру…?

– Што се ти­че цр­кве­не имо­ви­не, као и имо­ви­не на­ших Ср­ба по­врат­ни­ка, ту све иде ве­о­ма те­шко и спо­ро. Ко­му­ни­стич­ки екс­пе­ри­мент и на­си­ље у овој обла­сти оста­ви­ли су ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це и са­да та имо­вин­ска пи­та­ња ни­је ла­ко ре­ши­ти. Са дру­ге стра­не, при­сти­жу и но­ви европ­ски за­ко­ни, ко­ји се ти­чу ка­ко цр­кве­не, та­ко и при­ват­не имо­ви­не. Ми се као Цр­ква бо­ри­мо да пра­ти­мо те за­ко­не ка­ко би­смо очу­ва­ли и вра­ти­ли на­шу имо­ви­ну. За на­ше љу­де ко­ји тре­нут­но ов­де не жи­ве, то ће би­ти ја­ко те­шко, по­го­то­ву они­ма ко­ји су по За­ко­ну о пре­би­ва­ли­шту из­гу­би­ли пра­во на лич­не кар­те. Пи­та­ње очу­ва­ња имо­ви­не је то­ли­ко зна­чај­но, да би се у ње­го­во ре­ша­ва­ње, по­ред пред­став­ни­ка ло­кал­не са­мо­у­пра­ве у Хр­ват­ској, мо­ра­ле укљу­чи­ти и над­ле­жне ин­сти­ту­ци­је ма­тич­не др­жа­ве Ср­би­је, као и пред­став­ни­ци из­бе­глич­ких удру­же­ња, ако за­и­ста же­ли­мо да до­ђе до по­зи­тив­них по­ма­ка у овој обла­сти.

Ка­ко жи­ви да­нас Ср­бин пра­во­слав­не ве­ро­и­спо­ве­сти у Ва­шој Епар­хи­ји? По Ва­шем ми­шље­њу, ко­ји су нај­ве­ћи про­бле­ми са ко­ји­ма се су­о­ча­ва­ју СПЦ и пра­во­слав­ни вер­ни­ци у Хр­ват­ској?

– Ми се као Цр­ква тру­ди­мо да се у свим хра­мо­ви­ма и ма­на­сти­ри­ма Епа­р­хи­је дал­ма­тин­ске вр­ше ре­дов­на бо­го­слу­же­ња, да би на­ши љу­ди мо­гли уче­ство­ва­ти у све­то­та­јин­ском жи­во­ту и та­ко чу­ва­ти сво­ју пра­во­слав­ну ве­ру. Уз то сва­ка­ко и сво­ју кул­ту­ру, ћи­ри­лич­но пи­смо и сво­је оби­ча­је. У том сми­слу је ве­о­ма зна­чај­но што на про­сто­ру чи­та­ве Епар­хи­је дал­ма­тин­ске има­мо ор­га­ни­зо­ва­ну ве­ро­на­у­ку у основ­ним шко­ла­ма, та­мо где има пра­во­слав­не де­це. Циљ нам је да на тај на­чин на­шу омла­ди­ну вас­пи­та­мо у ду­ху пра­во­сла­вља. То је пр­ва, ду­хов­на ди­мен­зи­ја. Са дру­ге стра­не, на­ши љу­ди има­ју и кон­крет­не жи­вот­не про­бле­ме, јер ве­ћи­на жи­ви ве­о­ма скром­но. Има мно­го слу­ча­је­ва да љу­ди ка­да се вра­те, у ку­ћи не­ма­ју ни нај­не­оп­ход­ни­је за жи­вот: ни кре­вет, ни сто, а мно­ги не­ма­ју ни кров над гла­вом, па ку­ће пре­кри­ва­ју нај­ло­ном. Ов­де смо ви­ђа­ли и ви­ђа­мо за­и­ста би­блиј­ску си­ро­ти­њу. И по овом пи­та­њу се као Цр­ква тру­ди­мо да по­мог­не­мо ко­ли­ко мо­же­мо, ор­га­ни­зу­ју­ћи ху­ма­ни­тар­ну по­моћ по Епар­хи­ји и по­ма­жу­ћи на­шим љу­ди­ма, по­себ­но оним нај­си­ро­ма­шни­јим.

На кра­ју, Пре­о­све­ће­ни Вла­ди­ко ка­жи­те нам ка­ква су Ва­ша ис­ку­ства у ве­зи са са­рад­њом Ри­мо­ка­то­лич­ке и Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Хр­ват­ској?

–Наш од­нос са свим љу­ди­ма, па и са пред­став­ни­ци­ма Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве, де­фи­ни­сан је на­шом ве­ром, тј. Све­тим Је­ван­ђе­љем. Ка­да то ка­же­мо, ми­сли­мо на ко­рек­тан хри­шћан­ски и људ­ски од­нос, на­рав­но, по­шту­ју­ћи ка­но­не и тра­ди­ци­ју на­ше Цр­кве. Ни­је до­бро па­да­ти у хри­шћан­ски сен­ти­мен­та­ли­зам, ни­ти са дру­ге стра­не за­го­ва­ра­ти екс­трем­ни зи­ло­ти­зам, већ се и по овом пи­та­њу нај­бо­ље др­жа­ти цар­ског пу­та све­то­о­тач­ког пра­во­сла­вља. На­ша бри­га о Дал­ма­ци­ји је пр­вен­стве­но бри­га о пра­во­слав­ним вер­ни­ци­ма, јер за то има­мо па­стир­ску од­го­вор­ност. На­рав­но, да са дру­ге стра­не има­мо од­го­вор­ност и пре­ма љу­ди­ма ко­ји ис­по­ве­да­ју дру­гу ве­ру: ри­мо­ка­то­ли­ци­ма, про­те­стан­ти­ма и пред­став­ни­ци­ма дру­гих ре­ли­ги­ја. По­треб­но је да и њи­ма, ка­ко жи­во­том, та­ко и у ди­ја­ло­гу, по­ка­же­мо и по­све­до­чи­мо наш пра­во­слав­ни етос и лик Го­спо­да на­шег Ису­са Хри­ста, ко­ји чу­ва­мо, ка­ко у сво­јој ве­ри и бо­го­слу­же­њу, та­ко и у пра­во­слав­ној умет­но­сти, па ко има очи да ви­ди, не­ка ви­ди.

Сне­жа­на Круп­ни­ко­вић
(Православље, бр. 1153)