Страсти по Андреју

Сваки облик уметничког стваралаштва оправдава се у својим највишим делима. Односно, има слика за које људи кажу: „мазарије“. Има музике која пара слух и изазива негодовање у души. Али има уметничких дела пред којима обичан човек замире у свештеном страху и која стваралачки човек сматра смислом и оправдањем стваралаштва. Може се рећи да храм Покрова на Нерли оправдава црквену архитектуру као самосталан и посебан облик благовести. То није просто молитвени дом. Овај храм је чак и без црквене службе дуги низ година атеисточке владавине говорио људима о Богу и позивао на молитву. Таква је снага црквене уметности. Руке и срце верујућег човека – неимара, иконописца и звонара – приморавају и камен, и бакар, и боје да славе Господа.

Филм о којем ће бити речи такође се може назвати „оправдањем кинематографије“. Гледање филма „Андреј Рубљов“ представља подједнак напор као и читање добре књиге. Филм неће свакоме много рећи, и икону не разуме свако, већ пре свега онај ко се моли, а као друго, разуме је гледалац који је посвећен у језик иконописа.

То је филм о преподобном иноку Андреју и о његовом најпознатијем делу – највишем делу иконописања – икони „Старозаветне Тројице“.

За ову икону умни Флоренски је рекао: „Ако постоји ‘Тројица’ Рубљова, то значи да постоји Бог.“

Икона се појављује само на крају филма. И то су једини његови кадрови у боји. Цео преостали део филма је намерно црно-бели. Ако се има у виду да је биографија Андреја Рубљова скоро непозната, премда је филм назван по њему, то уопште није филмско житије, већ велико платно о руском животу у XIV-XV веку.

Русија не уме да дискутује. Култура јавних спорова и дебата није дубоко укорењена у Русији. „Православље се не доказује, већ показује“ – то је мисао која је дубоко укорењена у срца руских људи. Али сам живот Русије је полемичан. За хришћане на Западу ми смо дивљаци. За бескрајне степе Азије и непроходне планине Истока ми смо „људи Писма“. Наш живот је изазов и за једне и за друге. Филм „Андреј Рубљов“ је у многоме такође полемичан.

На почетку филма, одгурнувши се од заштитне ограде на звонику, човек лети аматерским „балоном“. То се чак и у XIX свету сматрало дрским. А у време Рубљова је било богохулно. Не полетети изнад земље захваљујући светости и анђеоским рукама, већ захваљујући довитљивости и размишљању – представљало је изазов.

Човек неминовно пада и гине. Али догађај се дешава пре Леонарда, пре његових цртежа падобрана и хеликоптера, ван икаквог општења и размене мишљења с образованим Западом.

...Јасно нам је све – и оштар галски ум,

И мрачни немачки геније...

А на крају филма кад је ново звоно већ изливено и кад се огласило, фирентински изасланици посматрају црквену светковину. Копита њихових скупих коња месе блато руског беспућа и префињени италијански говор бива надјачан моћним гласом новог звона. Ако се између ове две најудаљеније епизоде у филму провуче замишљена нит, испоставиће се да она представља осовину која држи здање целог дела.

Монаси

Глумачки посао захтева приближавање, сливање, скоро поистовећивање са својим ликом. Треба се буквално оваплотити у лице које се приказује. Због мајсторски одигране улоге човек стварно може да оболи од болести од које пати његов лик; може да понови његов (њен) живот и грешке. Због тога се поставља низ животних питања. Колико је глумачки посао спојив са хришћанском вером? Да ли душу глумца унакажава разноврсно „проживљавање“ туђих живота?

Намерно ћемо заобићи ова питања зарад другог, тачније: како одиграти свеца?

У принципу је много лакше уживети се у лик било ког грешника, јер је свако од нас, несумњиво грешан. Можемо да играмо увреду, завист, похоту, лаж, јер имамо богато искуство у том погледу. А како да прикажемо чедност и незлобивост тако да то личи на истину и да буде природно?

Никита Михалков је снимајући „Сибирског берберина“ сместио глумце у војну школу и приморао их је да се „увуку под кожу“ јункеру како би га истинито приказали на екрану.

А шта да се ради с монасима? Како снимити филм тако да човека не буде срамота за вештачке браде и невеште благослове? Да речи, „нека те Христос спаси“ и „Господи, помилуј“ не изазивају код неверујућих осмех, а код верујућих увреду?

Режисеру служи на част и ради светле успомене на њега треба рећи да је у оним совјетским (!) годинама Тарковски на чудесан начин испунио овај стваралачки задатак. Не мора да се стиди за ликове монаха у филму. Гледајући их човек се не мршти и не црвени.

Игуман снажног духа, Кирил обузет завишћу, Андрејев сапутник Данило Черни – све су то стварна лица, жива, онаква каквих је увек било и каквих има међу нама. Притом глумци нису живели у обитељима, и што је било неизбежно у тим годинама, били су далеки од богослужења (!).

Геније Тарковског се посебно огледа у негативном лику монаха којег је приказао. Кад говоримо о Цркви животна истина захтева и разговор о болесним појавама. Свето Писмо нам отворено говори о Давидовом греху, о Петровом одрицању, о Јудиној издаји. У причи о засејаном пољу видимо непријатеља који сеје коров. И коров и пшеница расту заједно до Жетве, односно до Страшног суда. Приликом описа Цркве није могуће заобићи коров.

Дакле, Тарковски нам показује монаха Кирила обузетог страшћу. Кирилова духовна болест је завист. Овај моменат је такође полемичан. Ради се о томе што на Западу скоро увек пад духовног лица представља блуд. Блудна веза монаха или патера је тема безбројних подсмеха у духу „Декамерона“ или драма као „Обад“, „Птице умиру певајући“ и других. И не ради се о томе да је православни клир заштићен од блуда. Нажалост, уопште није тако. Ради се о томе да телесно спотицање или пад не одражавају сву дубину греховности. Голотињу дубине греховности показују гордост и њен накот: завист, мржња, поквареност.

Свети Јован Лествичник каже да монаха највише прогањају гордост и таштина, а мирјанина – љубав према стицању и брига за земаљско.

Велик је уметник који је то схватио и приказао. Велик је Достојевски који је осенчио лик старца Зосиме ликом ђавоиманог Терапонта који је пао у прелест. Велик је Тарковски чији Кирил каже Теофану Грку: „Радићу бесплатно. Само ме у присуству све братије и у присуству Андрјушке Рубљова сам прими.“

Не постигавши оно што је желео и дубоко рањен завишћу, он почиње све унаоколо да разобличава „од Писма“ и одлази из обитељи после строгих речи оца игумана.

Ова сцена је можда најбоља у домаћој кинематографији од свега што се тиче Цркве.

Паганство

На путу до кнеза код којег иде ради осликавања новог храма Андреј постаје сведок паганског празника. Пред очима православног монаха се отвара призор баханалија, и то није у Египту, или у Индији, већ код нас, у Русији, неколико векова после Крштења. Ватре, фруле, игре, похота... Све је то необуздано, али с примесом страха: црквена и световна власт жестоко прогањају безбожнике.

Преподобни је бацио поглед на наличје народног живота. Ове људе је у друго време могао видети у храму или у пољу на послу, или их је могао затећи како обављају кућне послове. Вероватно су били крштени и били су православни хришћани. Међутим, паганство за њих није умрло. Паганство уопште не умире одмах после свргавања идола. Као доживљај света, као начин живота, оно је врло жилаво. У ХХ веку после Христовог Рођења Василије Розанов се усудио да противречи Тертулијану. „Душа је по природи хришћанка, – рекао је он. „Не, – тужно се успротивио Василије Васиљевич, – душа је по природи паганка.“

Обојица су у праву. Два бездана – горњи бездан и доњи бездан – отворени су у човековој души. Можда руска душа која не зна за средину то нарочито снажно осећа.

Андреј не осуђује ове људе. Он се у свитање враћа код својих, изгребан, неиспаван, потресен. Нико га не пита где је био. „Твој је грех, твоје су и молитве,“ – каже му Данило.

Страшни суд

Потез глином на белом зиду...

Андреј се мучи. Тешко му је да наслика Страшни суд у западном делу храма. Не жели да плаши људе приказујући пакао, ђаволе, ватру...

Овде се поново води полемика. Време Рубљова је време позног средњег века на Западу. Цркве у европским градовима су „украшене“ приказима везаних грешника, које демони вуку у пакао; ђавољих чељусти које гутају душе...

У свести западних хришћана се страх Божији који је у псалмима назван чистим и оним који остаје заувек, помешао и поистоветио са страхом од загробних мука, са ужасом пакла. Клајв Луис запажа да су проповедници, све један вештији од другог, плашили слушаоце описима пакла. Ови су плакали и дрхтали, али... нису мењали свој живот.

Промена набоље се дешава због љубави. Оне љубви која је милосрдна, која не тражи своје, не гневи се, не радује се неправди...

Ове речи апостола Павла, такозвану „химну љубави“ Андреј изговара у себи док се игра с дететом-кнегињицом. Љубав је име Божије. Љубав је смисао живота и име вечности. Без ње се овдашњи живот претвара у пакао. Ето чега треба да се бојимо.

„Оци и учитељи, размишљам: ‘Шта је пакао?’ Мислим: ‘Патња због тога што човек не може више да воли.’“ То су речи из последње беседе старца Зосиме (роман „Браћа Карамазови“).

Велики кнез не уме да воли: наређује да се ослепи задруга мајстора како више никад не би саградили просторије као што су његове.

Не уме да воли ни брат великог кнеза. Прекршивши заклетву и договоривши се с Татарима он напада своје, прави сечу, скрнави светиње.

Грех нељубави није дозволио Русији да се сложи против Татара и ови су, по свеопштем сведочанству летописаца, дошли као Божија казна због грехова.

У царству страха и мржње покушавали су да се спасавају љубављу људи слични онима које је Андреј видео у шуми. Али су они љубављу називали оно што се и данас најчешће назива овом речју – радост тела без душе. А исход је могућ само у Божанској љубави, неодвојивој од жртве и подвига.

Рубљовљева „Тројица“ је сликовита химна Триједином Богу Чије је име Љубав. „Гледањем у Свету Тројицу побеђује се свака мрска неслога света овог,“ – рекао је за ову икону Епифаније Премудри.

Али ова благовест у бојама се није нимало лако рађала у души преподобног...

* * *

Као што је већ речено, није могуће одиграти свеца на екрану. Одиграна улога никад неће бити жива икона. Не може постојати молитвена истоветност између свеца и његовог лика на филму. Зато је Андрејев лик најрањивији. Тарковски му додељује особине које он вероватно није поседовао. На пример, страственост и патетику у стваралачком трагању. Врхунац свега што не личи на истину јесте то да је Андреј убио насилника за време сече у храму. У принципу, то је, наравно, могуће. Историја зна за многе случајеве кад су људи узвишеног духа чинили страшне стври, а онда налазили снагу за покајање (в. Житије Јакова Испосника). Али у случају Рубљова то је смео ауторски корак пошто нам Андрејево житије (његова биографија) није познато.

* * *

Јуриш на град представља преломни догађај у Андрејевом животу. Овај јуриш у којем су Руси ујединивши се с Татарима немилосрдно убијали Русе, поколебао је до темеља монахову душу. Једном је, дискутујући с Теофаном Грком, Андреј бранио народ и доказивао је да је он наиван и простодушан као дете, намучен животом, да је његова вера снажна, а сами грехови су опростиви.

Ове речи у филму звуче као позадина за сцену Распећа, где се све дешава у Русији. Мироносице, стражари, очевици и Сам Господ су Руси. Као на слици Нестерова „У Русији“ („Душа народа“), као у ватреном говору кнеза Мишкина о „руском Христу“, Којег Запад не зна, у филму је остварена идеја дубоке сродности Јеванђеља и руског срца, која се не може раскинути.

Под теретом крста тешким

           прошао је земљом овом

           као слуга Цар Небески,

           свуд ходећи с благословом.

(Препев је преузет из књиге „Знаци времена и наде“, Владимир Димитријевић, Манастир Хиландар (Београд: Нови дани), 1997., стр. 158.)

           Господ је распет и на руским пространствима. Али му на слици не вичу: „Сиђи с крста!“ Народ пада на колена пред крстом.

           Андреј брани ову искрену љубав према Господу упркос греху и мраку свакодневног живота. На дан јуриша овој његовој вери је било суђено да се поколеба.

* * *

Теофан Грк, који се пре тога већ упокојио, с оног света се јавља у разореном храму како би утешио Андреја. Треба имати на уму кад је филм снимљен како би се ова сцена оценила по заслузи. Колико значи само Андрејево питање: „Теофане, видиш ли тамо Христа?“ Или у одговор на Андрејево: „Убио сам човека,“ – Теофанове речи: „Грех се срастао с човеком. Гађаш у грех а рањаваш људско тело.“

На крају сцене у храму пада снег. „Страшно је кад је снег у храму,“ – каже Андреј. То су његове последње речи пре дугих месеци ћутања. Андреј одлучује да не разговара с људима.

Звоно ће га натерати да проговори.

Звоно

То је последња новела у филму. Она је чудесно спојена са филмом о иконописцу. Јер и звоно је проповедник као и икона.

Већ смо рекли о томе да у Русији људи нису били нарочито благоглагољиви. Више чекали дела него речи. Имали су више поверења у дела него у красноречивост. Искуство монаха-исихаста, тежња ка скривању духовних дарова, тежња ка посебној, не словесној поуци, изнедрила је у Русији посебну културу. Неимари су приморавали камен да се моли, а исто то су с металом чинили мајстори звона.

Данас се поносимо храмовима који су саграђени у то време. Пред иконама насликаним рукама светаца у музејским салама су замирале на хиљаде људи. И у совјетско време су ове сале биле једно од ретких места јеванђељске проповеди.

Звона такође имају изузетну судбину. Непријатељи Цркве су их мрзели као да су жива. Бацали су их на земљу, чупали су им језике, претапали су их. То су чинели с мржњом, знајући да се обрачунавају с благовесницима. Нема довољно речи за препричавање догађаја који су испричани на филму. Неочекивано, не познајући тајне мајсторства дечак је излио ново звоно по наређењу великог кнеза. Покојни отац му није открио све тајне. У извршење наруџбине дечак је као улог ставио цео свој живот. При првим ударцима звона момак пада у хистерији: превисока је цена успеха. И Андреј почиње да говори с њим. Иконописац теши младог мајстора. Моли га да не плаче. Јер, подарио је људима такав празник.

Они загрљени седе у блату. А свечаностима присуствују прекоморски гости, који су нам се и онда чудили и нису нас разумели, као што је то случај и данас.

* * *

Даље ће кренути заједно: иконописац и звоноливац. Поћи ће да дарују људима радост и да благовесте Јеванђеље. Притом да благовесте тако да остану у сенци. И да у дело својих руку уткају способност да позива људе на молитву.

* * *

Иза сваког кадра овог филма осећају се гигантски труд, дубока мисао и љубав према отаџбини и њеној историји.

Кад је филм сниман Андреј Рубљов још није био канонизован. Могуће је да се Тарковски не би усудио да снима филм о прослвљеном свецу. Али, надам се да се преподобни стојећи душом пред престолом Свете Тројице, и онда, и сад, молио и моли за свог имењака Андреја Тарковског.

Вјечнаја памјат!

***

Из књиге „Бегунац од света“

(издавачка кућа „Драслар“ у сарадњи са Сретењским манастиром из Москве)