«Брзи помоћник», нападање Арија и Санта Клаус

Професор А.И. Сидоров о светитељу Николају

На дан празновања светитеља Николаја, архиепископа мирликијског, разговарамо са доктором црквене историје и професором Сретењске духовне семинарије, Алексејем Ивановичем Сидоровим, о житију овог светитеља, о томе зашто се на Западу усталио карневалски приказ Чудотворца, док је у Русији светитељ Николај идаље врло поштован.

– Алексеј Иванович, реците нам, како је могло да се догоди да свети Николај, велики светитељ, „слика кротости“, на Црквеном Сабору нападне Арија?

–Треба бити пажљив према речима. Ево ми кажемо „слика кротости“, а шта је то кротост? Кротост, смирење нису улагивање и људско подчињавање. Ове речи имају сасвим други смисао. Свети оци су, на пример, делили тугу за свет, и тугу за Богом. Иста реч, али у сасвим различитим смисаоним контекстима. Говоримо о Богу, као о апсолутно бестрасном бићу, а уједно говоримо и о праведном гневу Божијем.

А овај напад је врло јасан: то је борба за истину. Светитељ Николај је ударио на јерес. Он је не само слика кротости, него и правило вере.

Како је, на пример, могао преподобни Сергије Радоњешки да благослови Дмитрија Донског на крвопролиће, на бој? И да пошаље своја духовна чеда у тај бој. Зашто? Јер је то била одбрана Русије, Отаџбине, а значи Православља, Истине. Зато, управо у одбрану истине, светитељ Николај је себи то дозволио. Њега су потом, на неко време, одлучили од епископства, скоро у тамницу затворили, али се убрзо открило да је био у праву. Неким оцима Сабора било је откривено, дата им је визија, да је светитељ Николај невин.

Тако да не смемо поступак светитеља оцењивати кроз категорију људске психологије. Да је, тобоже, пришао и некога добро ударио. То је сасвим друго, други приступ. Чак онтолошки други. Ово је духовни ниво. Сасвим други однос према непријатељу истине. Тај противник је био, како је то уобичајено, обузет бесом, гордошћу, човек који је сејао супротно православно учење.

–Реците, шта је по вама најважније у житију светитеља Николаја?

–Он је „брзи помоћник“. Врло је дирљива та прича, која нам говори како је светитељ давао злато трима сестрама. Решавала се људска судбина! Он је ставио тај новац, и у грешном свету се променило нешто врло важно. Савременим језиком речено, те три девојке нису завршиле у борделу. У пучини греха. Не зна се, како би отац ових девојака издржао њихово утапање у грех. Можда би умро од туге. Спаситељ је и њега спасио. Удржао га је од греха.

Житије светог је необично и увек дотакне душу.

Чуда светитеља су свима позната. Сећате ли се како је спасио младенца који је тонуо? Како су родитељи страдали: детенце се удавило!... Можете ли замислити каква је то била туга за њих? Делује да ми, православни, треба према свим тугама и несрећама да будемо мудри и духовни. Истина. Али, ево смрт твог детета, тог невиног младенца, на којег си све наде полагао – ужасно је велика бол. Да, у Русији имамо изреку: „Бог дао – Бог узео“, и неко се тако односи према смрти детета. Другима је тешко. Може бити, да родитељи тог потонулог младенца не би преживели. Спаситељ је спасио не само дете, већ и његове родитеље. То је врло важно.

А житије светитеља је чудесно и врло поучно.

–Алексеј Иванович, светитеља Николаја поштују сви хришћани. Али, у масовној свести Запада бајковити приказ Санта Клауса потискује истинско, религиозно поштовање Мирликијског Чудотворца. Како је то могуће?

–Ја бих вас поправио: не само да је потиснуо него и замрачио. То је врло озбиљна појава. Сусрећемо се са школским примером свима познате чињенице, о којој многи говоре и пишу – дехристијанизација Запада.

У нашој младости, врло су се ценили, како се овде говорило, европски образовани људи. Запад, у совјетско време одвојен „челичном завесом“, привлачио нас је својом културом: античком филозофијом, немачким класицима, Херманом Хесеом... А онда сам почео да примећујем, посебно у последње време, наглу промену у свом односу према Западу и Европи. Ако би раније, када су говорили: „европски образовани човек“, звучало као похвала, данас се то доживљава као „евросодома“. Само што не кажу „содомолики човек“, јер то, благо речено, звучи неприлично.

Дехристијанизација Запада пројавила се и на судбини светитеља Николаја. Он је у Барију. Био сам једанпут тамо, и врло сам срећан што сам присуствовао служби код моштију светитеља. Невероватна благодат! Размишљам: како они то не осећају? Ево је, благодат од моштију светитеља Николаја, а Западу је то досадно. Они, уместо светог Николаја имају Санта Клауса. Наравно, била је Реформација...и о томе је много написано. При Реформацији, речено научним језиком, дошло је до десакрализације тог великог светитеља. Понајвише је приметно у Америци: тамо су светитеља Николаја претворили у таквог деду, који нема ништа против и да попије, и да прошврћка, и врло је добродушан и симпатичан. Колико сам упућен, у Америци су заборавили шта је то Божић. Барем већина. То је трагедија.

Истина, постоје изузетни, добри људи на Западу. Имам пријатеље међу католицима. Они јако тешко подносе трагедију дехристијанизације, десакрализације, генерално односа према свету. Наши пријатељски односи никако не утичу на мој поглед на свет: разумем њихову трагедију, али разумем и друго. Некад кажу: „сестринске цркве, треба да...у истом смо броду...“ Нисмо у истом броду! Ми смо у разним бродовима. Њихов брод тоне и потонуће. Судећи по свему, нема другог пута. Ако бисмо привезали наш брод за њихов, потонули бисмо заједно са њима. Зато нам је судбина светитеља Николаја пример, парадигма онога што се дешава данас на Западу.

– Док је у Русији лик светитеља Николаја врло поштован.

–То је свима позната чињеница. Увек ме је поражавало како је поштован Николај. Ма где да се упутиш, црква светог Николаја. Свугде! Зашто га код нас, у Русији, толико поштују? Признајем, често буде тешко да се објасни. Заволео је, из неког разлога, светитељ Николај Русију. То је благодат Божија. Он је брзи помоћник. Долази нам, и стално нас чува.

Када се молимо светитељима, они су ту. Међутим, ова тајна је необична, то је оно што грци називају μυστήριον, – чудесна тајна присуства светитеља овде. Зашто светац бира одређену земљу? Можда, јер су га и наши преци посебно волели? Уистину, још од давнина, од Древне Руси, код нас је био вољен светитељ Николај. Настаје одређена синергија. Наши преци су му се обраћали, и ми се обраћамо. То делује. Он нас воли, брине о нама. Било би добро да се усрдније молимо светитељу. Наступају тешка, компликована времена. Свети Николај може много да нам помогне, нашој вољеној Русији, нашој Отаџбини.

–Да ли бисте могли да нам испричате о неком догађају из вашег живота, када је светитељ Николај пројавио чудесну помоћ?

–Са мојом млађом унуком био је један изузетан случај, од пре неколико година. Још увек је била девојчица. Отишли смо на купање. Далеко је одпливала, и неки дечак је одпловио за њом. Како се испоставило, он није умео добро да плива, а река је била брза. Дечак је почео да тоне. Унука је скочила за њим – он се ухватио, обесио се око ње, а као дечак, био је тежи....Унука је брзо схватила да тоне. Тада се обратила светом Николају. Причала ми је: „Као да смо чудом искочили из воде!“ Можда, јер Николај Морнар спашава утопљенике и морепловце.

–Алексеј Иванович, желели бисмо да чујемо вашу поруку читаоцима на дан прослављања светитеља Николаја Чудотворца.

–Порука је једноставна. Познати вођа пролетеријата је говорио: „Учити, учити и само учити“. Ја бих пожелео свима да се моле, моле и моле. Без молитве ће наша дела бити врло лоша. Мислим да је одувек молитва спашавала и спашава. Молити се је труд, велики труд. У Јеванђељу је речено: Царсво Божије се трудом задобија. Сада је за нас труд молитве врло, врло важан. Нека се сви више моле.