Српска Православна Црква је кохезиона снага која нас је вековима обједињавала

Разговор са Милојком Будимиром, секретаром Удружења Срба из Хрватске и чланом Одбора за Јасеновац СПЦ     

     Да баш на ових дана дођу на Косово и Метохију, по речима Милојка Будимира, Удружење се одлучило јер је за њих из Хрватске, који су уточиште после прогона са простора Хрватске, нашли у Србији, бомбардовање тадашње СРЈ била најава нових страдања и прогона:

     -Ми смо одлучили да ових дана, посјетимо Косово и Метохију, јер смо хтели да и на овај начин пружимо подршку нашем народу на Косову и Метохији. Бомбардовање је трајало 78 дана, као што сви знамо, до десетог јуна када је Резолуцијом закључено да Косово и Метохија, иако се повукла полиција и војска, остаје у саставу Србије. Ми и даље избјегли и прогнани Срби из Хрватске, заједно са свим Србима осјећамо Косово и Метохију као своју колијевку, надамо се и вјерујмо у Господа, да ће тако и остати, да нема никакве силе на земљи која може да отуђи Косово. Зато се увијек изнова радујемо да можемо да га посјетимо, и ово је већ трећи пут у задње три године. У томе имамо и подршку и помоћ Канцеларије за Косово и Метохију.

Ви сте и тих деведесетих када сте избегли из Крајине, долазили на Косово и Метохију. Имате ли податак колико је Срба из Хрватске уточиште пронашао на овим просторима?

   Ми смо још деведесетих осјетили да нам се спрема нека несрећа и невоља и тада је формирано Удружење Срба из Хрватске. И заиста од 1991-95. у вријеме грађанског рата највећи део народа, који је живио на тим просторима, био је приморан да напусти Хрватску. Најприје из хрватских градова 1991. и `92. а онда 1995. у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ готово цјелокупно становништво са подручја Хрватске је напустило и прешло у избјеглиштво у Републику Српску и Србију. Данас нас има свуда од Канаде до Аустралије. Наша несрећа, прогон и све оно што нам се десило је заиста могло да се окарактерише као хуманитарна катастрофа, али то се није догодило, тако да ми ни послије двадесет и више година нисмо у ситуацији да се вратимо у свој завичај. Ријетки су они који су се вратили и наравно да су људи у том времену морали да потраже рјешење на другим странама. Највећи дио је остао у Србији негдје 300-400 000 избјеглих и прогнаних Срба. У том првом валу око 20 000 је дошло на подручје Косова и Метохије, када смо заиста очекивали да више тих ратних сукоба неће бити. И ми смо као што рекох жељели да се солидаришемо са Косовом. Наше изложбе - радови Умјетничког братства манастира Крка и иконе из манастира Крке и других манастира имали смо у Приштини 1996. и `97., а затим у Призрену. Иконе су се једним дијелом вратиле у Хрватску, али нажалост није се вратио прогнани српски народ и ми стално говоримо ,,онда када се врати народ, вратићемо и друго културно благо које се налази у Србији“.

     Са бомбардовањем и тим новим егзодусом Срба, са Косова и Метохије су се, у друге делове Србије, али и широм света, како рекосте, отиснули и Срби из Хрватске. Ви сте дошли да посетите српски народ и српске светиње. Шта сте приликом ове посете видели, чули, научили?

- Оно што смо могли да научимо и стално смо у прилици да учимо, почели смо обилазећи Пећку Патријаршију и видјели смо која је то снага наше духовности. Сазнали смо да још од Светог Саве од 1219. када је успостављена аутокефалност СПЦ, да је из манастира Жиче, одмах као метох, формирана Пећка Патријаршија, која је свих тих наредних вјекова трајала и за вријеме Турака је преживљавала, да би била обновљена 1557., а изнова је угашена 1776. и онда је дошло до одређених подјела да би послије Првог светског рата објединила се наша СПЦ, али извориште је остало у Пећкој Патријаршији. У турско вријеме Пећка Патријаршија окупљала све православне Србе без обзира под чијом су се власти налазили. А онда смо обишли Високе Дечане, мјесто које сваки Србин, ма где живио на свјету, би требао бар једампут у животу да обиђе и да упозна једну изузетну монументалну грађевину. И не само грађевину која је примјер стила Византије и запада, него је тамо наше духовно средиште и налази се гроб Стефана Дечанског, оца цара Душана, а ми знамо да је Душанова сестра Јелена била удата за Младена Трећег Шубића и 1350. је подигла манастир Крку, а још раније 1317. краљ Милутин као своју задужбину подигао је манастир Крупу. Ове немањићке задужбине говоре о нашој повезаности са Косовом, то су наше тапије на простор на коме су Срби живјели не само у вријеме средњовековне српске државе, него и касније под Турцима. Значи, наша СПЦ је једина кохезиона снага, која нас је свих ових вјекова обједињавала, и у овим тешким временима за Косово мислим да је то једина снага која може да нас одржи.

Колико сте ви из Удружења у могућности, а колико остали расељени Срби из Хрватске да одете тамо и да будете део живота споменутих манастира и уопште да на неки начин докажете постојање Срба на тим просторима?

     Ми се заиста трудимо, јер ти манастири су као што сам рекао наше тапије на тај простор. Ми смо прошле године обиљежили седам вјекова манастира Крупе. Био је скуп од неколико десетина хиљада људи у манастиру на Велику Госпојину 28. августа. Затим за Преображење сваке године више хиљада људи посјети манастир Крку и не само на тај дан или славу манастира, већ и током читаве године, Срби ма гдје живјели, труде се и свако ко може посјети свој завичај и наше манастире. Ту, наравно, морам споменути манастир Драговић који је имао тешку судбину, јер је измјештен са простора када је грађена брана Перуча и сад се налази на другој локацији. То су три наша манастира, три немањићке задужбине. И то је оно духовно што нас веже за тај простор. Ми ћемо и ове године у више мјеста на подручју Книнске крајине обиљежити четири вијека постојања више парохијалних цркава и то: Светог Јована у Стрмици, Светог Николе у Врлици, Светог Георгија у Жегару и Светог Георгија у Плавну. То на најбољи начин говори да су Срби на тим просторима присутни дуже од једног миленијума. Још за вријеме бана Твртка, Книн се спомиње као српски град. Будући да сам по струци археолог могу да кажем да, на жалост, због тога што није истражена наша прошлост, а она иде још од најранијих времена, од самог насељавања, може да се говори да су Срби аутохтон народ, који је од 6. и 7. вијека живео на тим просторима. Али опет кажем у последње вријеме готово их тамо више и нема. Број Срба је смањен. На задњем попису 2011. било их је 186 000, а на локалним избормина прошле године избрисано је још око 70 000. Тако да можемо говорити о два до три посто. То је оно што је хрватски председник Туђман предвидео. Нажалост чини ми се да су у томе успели, јер тај грађански рат је и вођен зато да Срби нестану из Хрватске.

   Немањићке светиње и СПЦ везују просторе и Србе из Хрватске и просторе Косова и Метохије. Осим светиња , пошто сте и члан Одбора за Јасеновац , кажите нам колико нас и страдање повезује?

   Нажалост у 20. вијеку су највише страдали Срби. Почело је то од Балканских ратова и наставило се за вријеме Првог свјетског рата и албанске голготе. Ове године обиљежавамо 100 година од када су Срби ту своју државност уградили у Краљевину СХС, рачунајући да ће сви ти Јужни Славени живети у тој заједничкој држави, што други нису мислили. То је довело у Другом свјетском рату до новог страдања Срба на тим просторима, када је формирана Независна Држава Хрватска 10. априла 1941.која је озаконила страдање Срба. То је била политика ,,једна трећина да се побије, једна да се прекрсти и једна да се протјера“. На подручју Велебита и Лике, одакле сам родом, има више од тридесет крашких јама у које је бачено преко 70 000 Срба са свих простора на којима су Срби живјели. Од свих тих јама најпознатија је јама Јадовно у којој је завршило више од 10.000 Срба. Када је извршена реокупација тога подручја под Италијом, негде у августу 1941. почео је да дјелује логор Јасеновац и остао сво вријеме до завршетка рата. Неколико стотина хиљада, казују извори, а ми који се бавимо са тим, говоримо о 700 000 Срба који су настрадали на том простору и Јасеновац је међу највећим концентрационим логорима у Европи. Видјели смо недавно, када је постављена изложба у Њујорку о том логору, да је Хрватска на неки начин показала негодовање. То нас је зачудило да нека власт у овом времену може да покаже нешто према истини. Тамо је само исказано оно што се у Јасеновцу десило - страдање Срба, Јевреја, Рома и антифашиста Хрвата, који нису одговарали тадашњем режиму НДХ. Ми сваке године имамо утврђена два датума то су 22.април, дан када су ти логораши коначно одлучили да побјегну и највећи их је дио тада страдао, па се обиљежава тај Дан пробоја логораша и имамо 13. септембар, то је Дан јасеновачких новомученика. И то је заиста дан када би Срби са свих простора, из свих крајева наше земље, требало да дођу у Јасеновац. Тамо је сада владика Јован чијим доласком   се вратио и народ црквама, поготово у Пакрацу, где се налази црква Свете Тројице и Владичански двор који се изнова обнавља. Много напора треба уложити послије свега што се десило да се врати духовни живот, а поготово да се врате људи са тих простора са којих су протјерани.

Хрватска је негодовала поводом изложбе о Јасеновцу, рекосте. А колико ми Срби чувамо то памћење, и да ли смо ми заслужни што нам се ти злочини понављају, враћају на неки начин ?

Ми смо доста одговорни, јер ни за толико времена колико је прошло од Другог свјетског рата нисмо били у стању да изградимо један меморијални музеј. Тек се сада, у ово вријеме припрема меморијални музеј на Старом сајмишту, али колико је времена требало да прође да бисмо упознали свјетску јавност са страдањем које су доживјели Срби за вријеме Другога свјетскога рата. Па готово да жртве нису пописане. Зато су Хрвати могли да кажу како нису задовољни са бројкама. Ми смо одговорни на неки начин што нисмо то утврдили, а са друге стране жалили су се зашто је тамо у негативном контексту приказан кардинал Алојзије Степинац, од којег желе да произведу свеца. Извршена је беатификација и треба канонизација и због тога су наши прекрили тај пано, иако је познато који су злочини урађени и колико је Срба превјерено за вријеме Алојзија Степинца. Значајна је наша одговорност и ми се надамо у да ће у времену које долази та неправду коју смо сами себи учинили бити исправљена.

И како је данас место логора Јасеновац обележено, шта се тамо може видети? Ја сам, сећам се 1988. тамо била, постојао је музеј, видела сам фотографије, неке справе за мучење и приказали су нам кратак филм о страдању Срба, посебно деце у том логору. После тога се десио тај најновији рат, па ме интересује, да ли и сада на том месту има доказа о страдању Срба?

Ја повремено, два до три пута годишње посјетим то подручје, које за оне који дођу са стране и не знају шта се ту десило, не изгледа уопште као мјесто на коме је био логор. Све оно што је подсјећало на логор је послије рата уништено. Сада се тамо налази један споменик - камени цвијет и једна композиција којом су заробљеници довожени до логора. То подсјећа на уређену ливаду, као терен за голф, и кажем, заиста је одговорност коју су имали они који у том времену ништа нису урадили. С друге стране и музеј који је био у Јасеновцу до 1991. године када су хрватске Зенге заузеле то подручје, су једним делом девастирале. Касније је та музејска грађа пренесена у Републику Српску, затим је отишла у музеј Холокаиста у Вашингтон и изнова се вратила у Хрватску. Само дио те грађе нашао се у новој поставци која не може да пружи праву слику онога што се догодило у том логору за вријеме Другог свјетског рата. Чак су и хрватски председници Иво Санадер и Стјепан Месић након отварања музеја 2006. рекли да је за Хрватску страмота такав музеј. Али поред тога они нису ништа промјенили и   музеј и даље функционише иако недовољно наглашава злочиначки карактер усташког режима.

Праву слику Јасеновца за време Другог светског рата не можемо видети у музеју и месту логора. А кажите ми колико је издавачка делатност којом се бавите у оквиру Српског културног друштва Зора, битна и колико они који немају други начин могу преко тих књига које ви штампате да на неки начин схвате и виде шта се тамо дешавало?

То нам је једино остало. Ми покушавамо преко књига да упознамо домаћу и светску јавност са оним што се дешавало. Сваке године Удружење Срба из Хрватске издаје један зборник, који се зове „Грађански рат у Хрватској 1991-1995“. До сада је издало 13 таквих публикација и више зборника са одређеним темама. И ове године урадићемо исто поводом 100 година од формирања Краљевине СХС да би показали, како је српски народ, који је тамо живио дуже од једног миленијума готово нестао са тих простора. Српско културно друштво „Зора“ које је основано у Кистањама код манастира Крка, има тај задатак заједно са другим нашим удружењима, да се боримо за истину и да би коначно доказали пред свијетом да су Срби највећи страдалници у току 20. вјека. Због тога ми сваке године код манастира Крушедол на Фрушкој гори, последње суботе у месецу мају, литургијом и парастосом одајемо помен свим страдалима, посебно у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“, а онда одржимо и пригодан културно уметнички програм и Крушедолску бесједу коју говоре наши најеминентнији научници, да би могла домаћа и светска јавност да сазна о дубини трагедији Срба који су живелиу на подручју Републике Хрватске.

И шта би за крај овог нашег разговора била порука свим Србима ма где да су?

   Најважније би у овим моментима било да наше све мисли буду везане на Косово и Метохију. Ко не дође на Косово и Метохију и не види наше светиње, тај заиста не може појмити шта је Косово и Метохија. То је заиста наша душа и сви ми, без обзира гдје се налазили, да ли на просторима бивших југословенских република или у дијаспори од Аустралије до Канаде, у вријемену које предстоји морамо бити јединствени јер је Косово оно што нас окупља и што нас држи. Напуштајући КиМ наше мисли остају са нашом браћом јер ми најбоље знамо што значи остати без завичаја. Зато се искрено надамо да више неће бити ни „Бљеска“ ни „Олује“ и да се српски народ остати на својим вековним огњиштима. Потврду за то смо пронашли и у Лепосавићу где се уздиже нови храм посвећен Светом Василију Острошком а испред је монументални споменик партијарха Павла. Заједничка фотографија са патријархом чуваће наше успомене до нове посете нашој јужној покрајини. И зато још једанпут би била моја порука свим Србима који су остали на Косову и Метохији да знамо кроз шта све пролазе, али да морају да издрже, а да сигурно и у моралном и сваком другом погледу могу да рачунају на нас, Крајишнике, који смо то искусили.